Zašto je čovek , dovoljno krhak da ga može polomiti svaki jači vetar , stvoren od osećanja i satkan od osećajnosti ,kažnjen tom boli da zna i što ne bi trebalo i što mu ničemu i ne koristi , osim da mu pojačava tu bol , da ga guši i mori i pritiska ? Zašto ga ta prokleta ljudska radoznalost nagoni da sazna da nije baš tako kako izgleda i da može i da preti i da je vrlo izvesno  još gore , dok se sve vreme boljem nada ?

Pa strepi . Drhti  . Osluškuje . Nada se . Moli se i moli . Obraća se Svevišnjem s najvećom  mogućom dozom pokornosti i pristajanja na sve što ovaj od njega nikada ne bi ni tražio , izmišlja milion načina samoiskušenja i okajavanja nepočinjenih i svih počinjenih grehova , svojih i tudjih , samo da On, Svevišnji kojem pribegava u najvećoj muci, baci pogled i nekog njegovog, ko se bori za svaki udah novog dana.

Pa odbrojava … Prošao je najgori dan . Onaj , prvi .Pa drugi . I treći , već , polako gazi u juče . Još samo pola jednog od tri najkritičnija  . Da sunce izroni i da ode . Toliko malo vremena , u koje staje čitav jedan košmar . Satkan od straha i nade .

Advertisements