Nisu, ti njegovi prijatelji po mnogo čemu slični njemu, nikada znali gde da ga potraže a da ne promaše adresu … Niko nije uspeo da ga prati na toj komplikovanoj relaciji izmedju  Stanice , rodjene mu žene, i devojke,  tek osvojene i još s radošću  nove ljubavi osvajane,  Anke.

Neiminovno, posao je trpeo. Potraže ga na kućnoj adresi, ljudi kojima je   bio hitno potreban, a žena mu , skrušeno  sležići ramenima, odgovara da  je otišao za nekim poslom i da ne zna kada će da se vrati. Ni gde mogu da ga nadju .I da će mu preneti poruku od njih, ako je imaju.

Nije, jadnica, ni sebi htela da prizna ono što joj je srce odavno otkrivalo i što je suzama i tihim jecajima u noći pokušavala da uguši . Pa da stvori sliku kao da je sve kako je bilo i kako bi trebalo da bude i da su skladna porodica, kojoj vreme i nedaće ne mogu ništa.

Nije bilo lako ni njemu. Trebalo je izdržati taj preteški pritisak savesti , izmedju odgovornosti prema sopstvenoj porodici, obećanju koje je dao onoga dana kada je ona odbacila sve , pristajući da ode u neizvesnost, koju je jedino mogao da joj ponudi  i obavezi da ne propusti trenutke uživanja pretvorene u dane i vikende, sa osobom koja mu je pomutila ne samo razum , već sam život, sve ono što je do tog trenutka stvarao, za šta se mučio, odricao, žrtvovao…

Tako je propustio i porodičnu  radost  zbog prve petice svoga sina, prve korake  mezimice čiji je zagrljaj prilikom njegovog povratka kući bivao sve labaviji, a osmeh sve slabiji. I još neke druge stvari, jednako male i jednako životno važne , za čoveka koji se do juče kleo da mu je porodica sve.

A sada je bio na putu da stvori još jednu. Ili da, ako bi sledio Ankine želje, sve češće i glasno izgovarane, rasturi jednu i krene u stvaranje druge. Lepše i stabilne. Srećnije. Nove, s mirisom tek lakiranog parketa njenog novog stana u kojem je falio samo on, novog nameštaja tek namontiranog, u koje je već imao odeljak za svoje košulje , koje mu je ona kupovala , prala i peglala.

Prolazili su dani, nedelje protegnute kroz mesece, godina…  Poruke od drugara, za redovna vidjanja na koja je počeo da izostaje, dobijao je preko konobarice u komšijskom bifeu , preko koje se i izvinjavao ili opravdavao  kada, sve češće, nije mogao da dodje.

A onda  se jednog dana vratio u prazan stan, u kojem je štrčao samo ogroman trokrilni orman, kupljen od njegove prve, momačke plate. Da ne bi poludeo od beskonačnog kretanja u krug, po stanu u kojem je ogjekivao samo njegov tupi korak, odvukao se do bifea.

Konobarica ustreptalih očiju tiho mu je saopštila vest, koju je već video u svom praznom stanu. I odnela kafu za sto dvojice pijanaca pred kojima je bila gomila praznih rakijskih čaša.

Da, pre dva dana drugari su mu   preko konobarice dojavili da se u kamion ispred njegove kuće tovari neki nameštaj i da njegova žena sa decom ulazi u taksi , koji ih vozi u nepoznatom pravcu. I da su dan pre toga videli Anku, kako izlazi iz njegove kuće, praćena levom cipelom njegove Stanice,koju su  joj,kasnije, odnele komšinice željne vesti .

Zatvarajući vrata bifea, zaridao je kao malo dete, tek tada svestan toga dokle ga je dovela Ankina ljubav.

A sve je počelo tako što je poželeo avanturu, tajm-aut satkan od  slatkog greha, ubedjujući sebe da je zaslužio bar još jednom radost otkrivanja novih ženskih usana i novog mirisa zakopčanih nedara .Koja će se otvoriti baš njemu. Koji će se ih se napiti, kratko kolko da ga želja mine, pa će se zauvek i izistinski vratiti svo domu, svojoj sreći …

Dok se , u polupraznoj sobi s ogromnim trokrilnim ormarom i krevetom ofucanih stranica prisećao svega toga,dohvatio je sa uzglavlja mobilni telefon i zafrljačio ga kroz vrata, u hodnik.

Da, prokleti mobilni je kriv za sve,mrmljao je sebi u bradu stežući flašu  .

Da je postojao onomad, kada je ispred njegove kuće bio parkiran kamion u koji su tovarene stvari iz te iste kuće, njemu bi na vreme bilo javljeno šta se dešava . I on bi učinio sve da Stanica sa decom ne ode.

I nikada više ne bi pogledao Anku, kao što i nije, svih ovih samotnih godina ispunjenih patnjom i alkoholom…

Advertisements