Lovim misao skrivenu iza reči koje govore ništa

Znam čoveka čijeg se pogleda plašim više od njegovih reči ,  ne zato što mu je pogled zao , niti stoga što su mu reči pogane ili pakosne, taman posla, ali ih se , svejedno, bojim.

Znate ono osećanje , kada biste sve dali da niste u istoj prostoriji sa osobom koje se svi klone, a upravo vas zadesi taj udes da vam se pogled sretne sa njom, mada ste to izbegavali sve vreme. Baš kao i svi ostali, koji znaju da, desi li im se to nesrećno ukrštanje pogleda, narednih sat-dva-ili-više, bivaju stegnuti u klopci njegovih ispraznih reči , koje seje iz rukava ko da mu od količine izgovorenih zavisi svaki naredni udah.

Svaka rečenica koju izreknemo , ma o čemu da govori, najviše priča o onome ko ju je izrekao, tvrdi socijalna psihologija , unoseći tako nemir preispitivanja u onoga ko bi da proveri verodostojnost ovog mišljenja.

O čemu, onda, govore rečenice  junaka moje priče , koji je  svestan da njima ne može da zadrži pažnju , ne mogu reći slušalaca, jer njega niko i ne sluša, nego gledaoca čiji pogled ponekad uspe da ukrade i priveže ga za svoj ?

Jednom će to, recimo, biti priča o nekom davnom dogadjaju koji mu se urezao u pamćenje, sasvim je svejedno što je reč o nečem nebitnom i vrednom jedino zaborava istog tog trena. Drugi put, lamentiranje o tome šta on smatra na aktuelnu temu , koju u drugom ćošku prostorije već razmatraju ljudi odavno odustali od napora da ga saslušaju.

Kada mi se, dakle, desi usud čiju tragiku ne umem sasvim  jasno  da vam  dočaram i objasnim,jer ne postoje  dovoljno pristojne reči za to, pokušavam da izigravam stručnjaka za tumačenje pozadine  tudjih rečenica. Lovim misao skrivenu iza tih njegovih reči koje najčešće ne govore ništa i u stanju sam, ponekad , da konstruišem nacrt za čitav jedan roman. Koji se završi u onom trenu kada pričalica ispraznih priča, izbegavana od svih, nevoljno okrene glavu u nekom drugom pravcu, što iskoristim da sama stavim tačku na njegovo oratorstvo koje me je do tog trena već gotovo ugušilo.

I zaboravim sve.

I šta je rekao i šta sam ja pomislila da je hteo da kaže i šta bih ja rekla u tom svom zaboravljeno romanu.

Uglavnom, srećna sam što mogu svom pogledu dopustiti da odleti kuda mu je volja . I što više nisam predmet davljenja . Svejedno  što skrivenu misao opet nisam uspela da ulovim.

Advertisements

17 мишљења на „Lovim misao skrivenu iza reči koje govore ništa

  1. osim potrage za dubininom u plicaku, mene izbezumljuju enciklopedijska izlaganja u obicnim razgovorima, potkrepljena imenom, prezimenom pa i titulom ili znacajno samo nadimkom. Sem stranice enciklopedije ( uglavnom novinskog tipa) nista licno u svim tim razgovorima nema, a knjige i novine volim da citam i tumacim sama..

  2. U pravu si i u ovom slučaju. Dok smišljaš kako da se izvučeš iz te kazne nazvane pogrešan pogled i njegove posledice, promiču ti neki bitni elementi stanja i stava onoga u čijim si rečima zarobljen.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s