Ne znam šta i ne znam što , al, mimo svih namera iz ovih stopa moram da ostavim dnevni  fond reči , kako  ova uokvirena belina na ekranu ne bi ostala prazna do mog povratka .

Tajno moja, Toše – iz druge sobe dopiru divni mleanholični zvuci, možda najveći razlog moje nagle odluke da prekinem unapred isplanirani , rutinski red radnji za današnje obično lenjo  podne .

Ili, možda , šoljica kafe stavljena mi neočekivano u ruku , da preseče  iznenadnu dremku naletelu pod dejstvom tmurnog niškog neba nad kojim se sprema kiša.

Neću da razmišljam  o stazi koja me nekud vodi, o mostu koji bi trebalo preći i o svim onim malim zadacima i velikim  poslovima koje sam zadala sebi i koji me čekaju … danas, sutra, preko-nečega što je samo još jedan datum na kalendaru , samo još jedan god na drvetu života , odavno prešlom svoju optimalnu polovinu …

Neću da pitam , pada li tamo kiša .

Ne zanima me ni kako preći preko mosta.

I da li ima putokaza i da li  je staza strma …

Ne želim da mi mašu na odlasku.

Planiram da se vratim brzo.

Advertisements