Nisam imala  nameru ni slovo da ukucam , a pišem već drugi post danas, što mi se nije desilo još otkad sam otvorila i ovu adresu, baš zato da se ne bih smučila onima koji me posete na prvom blogu.

A znala sam, tamo, da napišem i po četiri-pet tekstova dnevno, valjda iz istih onih razloga koji me sada švajsuju za stolicu, ups, trenutno kuckam u krevetu, ne dajući mi da se  skoncetrišem na rutinsko obavljanje običnih dnevnih poslova koji , svakako,  mene i dalje čekaju.

Kad malo detaljnije napravim retrospektivu proteklog vremena dana današnjeg, dolazim i do razloga, verovatnog, ovog mog tekstualnog naboja koji me goni da sklapam rečenice koje najsuštastvenije odslikavaju ovu moju današnju, inače mi nesvojstvenu – bar tako volim da smatram, smušenost.

Bože, kakve sve misli i reči , najobičnija glupost koju prirediš sebi u nedostatku koncentracije može da  izazove , kad razmišljaš o tome treba li da se stidiš, bar malo ili već da se zabrineš, malo više.

Kad strpaš račune u novčanik ili džep , pre nego što dobiješ kusur, pa zaboraviš da si ih uopšte dobio pre samo minut , pa ih tražiš u svim mogućim pregradama koje postoje, da li je to razlog za uzbunu?

Od kako sam uhvatila sebe u ovoj radnji , za koju sam mislila da je svojstvena samo senilnima, zamajanima i onima koji sopstveni mozak uključuju samo povremeno, sve više se setim krštenice. Za koju sam do juče smatrala da nije mnogo požutela.

I koje se , ovih dana, nedozvoljivo često, prisećam.Nepotrebno , i pored očigledne njene aktuelnosti , nekih dana u godini .

 

Usput, ovo mi je 160. post na ovom blogu. Nejubilarni, ne mnogo zanimljiv nit previše pametan, verovatno i nepotreban , al… pisala sam ga, nije fer da ga sad brišem…

Advertisements