Moguće je da jednom sama shvatiš …

Moguće je da ću ti jednog dana reći kako sam bio varka i kako si to morala da znaš i sama , a ne da čekaš da ti ja tu istinu kažem . Moguće je da  smo mi sve vreme koračali jedno pored drugog , a da nismo znali  kako smo samo jedan trenutak u beskonačnosti koja nam svakog dana odnosi po jedan udah radosti . Moguće je da sam ja tebi bio san , a ti nečija sena koja pravi košmare u mojoj glavi .

I , moguće je, ne smem da tvrdim jer nisam siguran , al opet, čini mi se da ne grešim kada pomislim  na to  kako  si došla iz nekog drugog života i stala pored mene , nezvana ,neznana , od prvog trena daleka i do poslednjeg sureta nedokučiva .

Ako te nisam zvao , kako si baš mene našla ?

Zašto sam baš ja bio usputna stanica na putu tvojih traganja za nečim što znaš da ne postoji , što znam da nećeš naći ?

I zašto smo se sreli baš u ovo nevreme , koje šiba moje korake i pije moju snagu , pa mi najčešće nidočeg nije , pa ne vidim ples tvojih glasnih razmišljanja i ne čujem tvoje cvrkutave osmehe pune lažnih prizvuka obećane sreće za kojom i dalje tragaš?

Moguće je , čak izvesno, mislim ponekad, da smo se zalud sreli . Da nije trebalo da nam se putevi dodirnu ni na tren . Da smo imali važnija posla koja baš zato nismo završili , ti ,ženo od kamena pretvorena u žudnju, dok sanjaš jedan san čija je sudbina da nikada ne bude dosanjan . I ja,  s dušom od pamuka po kojoj tako besomučno gaziš dok tapkaš po iskukanim zrnima radosti , od života kakav nisi želela.

Moguće je da ćeš i sama shvatiti tog dana koji će doći kad mu se najmanje nadaš , da sam ti bio varka uvijena u šarene trake tvojih želja , opasanih lažnim osmesima.

I moguće je da ćeš zadrhtati ,tada , dok gledaš kako se gubim u gomili sličnih ledja koja odlaze u daljinu .

A tada , da li ćeš zažaliti  bar tada , kada konačno shvatiš da sam ja bio stvaran koliko i tvoja neiskrenost , koja me je učinila varkom ?

Kad su nas bombardovali , zaplakala sam samo na ovaj dan

Početak natovske agresije zatekao me je u Kini . Šuškalo se o tome još pre nego što sam krenula na put, ali … šuškalo se i godinu dana ranije, kada su neki moji rodjaci koji žive u inostranstvu u panici pobegli pre završetka odmora, kasnije priznavši kako im je sin javio da je situacija vrlo ozbiljna i da smesta napuste zemlju, pa su  samo ponavljali, Bože, nemoj da vas bobarduju, srušiće nam kuću ( kao da je od svih nas kojima su krvlju vezani važnija ta prazna kamena gradjevina u kojoj niko  neće da živi) …dakle , šuškalo se, ali nismo verovali.

Ne veruju mi kada kažem da mi je na 11.000 kilometara daleko , bilo mnogo teže nego kada sam se vratila pod naše nebo zasuto bombama . Išla sam kao zombi pekinskim ulicama na kojima nisam primećivala ništa . Neki su se od bola i straha zatvarali u sobe . I tamo plakali ,tugovali , psovali im majku agresorsku , kleli, nadali se … Ja sam koračala . Mislim da je onaj asfalt i danas ulegnut od čvrstine mojih koraka , kojima kao da sam gazila po dušama zlotvora koji su se nameračili da nas raskomadaju . I po malo pljuvala u pravcu američke ambasade , koja je i inače najčešći simbol svih zala, svim narodima.

Ali nisam plakala .

Čak ni onda kad mi je , na ulasku u hotelsku sobu , prijateljica rekla, izvini, ali mora da ti kažem , sada su mi javili da je bombardovan Niš .

Nisam plakala ni onda kada su nam saopštili da je naš avion zaplenjen i da naša ambasada u Pekingu traži načine za povratak svih  stotinu putnika zarobljenih  u tudjem svetu koji je odjednom i sam postao neprijateljski prema nama .

– Gospodo, vaša zemlja je u ratu i vi  ne možete da birate , uzmite ili ostavite , kažu da su naši dotadašnji prijatelji – domaćini, odbrusili zvaničnicima ove zemlje koji su pregovarali oko načina naše, sada već evakuacije.

Nisam zaplakala ni onda kada sam bukvalno uletela u avion koji kreće , posle vraćanja sa samih  njegovih vrata, jer je uočeno da su čovečuljci na šalterima zaboravili da mi udare pečate o napuštanju zemlje . Ni na moskovskom aerodromu, gde su nas takodje dočekali ne baš toplim pogledima , još smrknutiji na moje  – Ja dumaju što Gorbačov vinavat dlja vsjo . Ni kada su nam opljačkali torbe ostavljene na aerodnromu dok smo noćili u nekom od onih socrealističkih hotela u kojem se na svakog tranzitnog putnika gleda kao na najvećeg svetskog teroristu . Ni na našoj granici , gde su putnici koje je preporučila predstavnica JAT-a u Sofiji, koja nas je dočekala i otpratila , imali poseban tretman . Ni kada sam , pod sivim nebom koje počinje da kiši , krenula pešice od petlje na auto-putu gde sam sišla i gde me greškom nisu čekali  , ka banjskoj petlji , gde su  me  čekali. Ni kada je jedini auto koji je prošao pored mene posle 20 metara pošao u rikverc , jer me vozač prepoznao …

   Ni kada sam doživela prve bombe .Ni kada sam odredjena da ne radim , mimo svih pravila i principa ponašanja u ratnim uslovima jer, zaboga , imam od čega da živim .  Ni kada sam se našla u centru Niša , dok su avioni kružili bacajući bombe iznad najveće niške pijace i  Gradske bolnice. Ni dok su bezbrojne sirene Hitne pomoći zamenjivale huk aviona , a unezverene majke sa decom trčale ulicama, nesposobne da odluče koji zaklon izabrati . Ni dok sam  vikala nije mi ništa, nije mi ništa, videla sam užas ali mi nije ništa , a Novica, muž moje prijateljice, vikao , Smiljo, daj Negi med i vodu, brzo joj daj med i vodu… kada sam došla kod njih umesto kući, jer je jedino autobus do njihovog dela naselja  naišao.

Ni kad smo prvi put , sa svećom i flašom vode sišli u podrum ,iz kojeg smo kroz deset minuta  izašli na svetlost natovskog milosrdnog andjela , ni kad smo prešli most samo 15 minuta pre nego što je bombardovan , ni kad smo pod bombama odlazili u Pirot na parastos  , ni kad kad me je sa rukama punim kolača jurila rodjaka mojih rodjaka sa kojom nikada ni kafu nisam popila , ni kada su ljudi odjednom postali tako ljubazni i fini, a ja sam znala da je to samo zato što nas veže kolektivna muka i bol i bes, i tuga i da će sva ta ljubaznost proći kada natovska gamad prestane da seje bombe po nama, ni kada  su nam izrešetali kolibu i voćnjak pored Vodovoda , ni kada smo bili zamorčići pod grafitnim bombama čije su ostatke čistili granjem , ni kad …

Ni kada su rekli da je bombardovan RTS . U kojem je, i pored svih upozorenja, bilo ljudi . Steglo me je nešto , jače nego ikada do tada , ali nisam zaplakala .

 A onda me je ,nekoliko sati posle , pozvala prijateljica i koleginica Ljiša, iz jedne mračne , samo zidovima okružene sobe svog beogradskog stana, koja je u redovnim prilikama služila kao ostava . Kada sam čula njen jecaj ,sva ona bol i sav bes i tuga i ljutnja i…sve je tada pokuljalo iz mene . I ja sam plakala s jedne strane telefonske žice , a moja Ljiša s druge, i samo smo plakale i plakale … i time rekle sve što smo imale da kažemo i što je trebalo reći tog dana .

 

Bilo je to na današnji dan .

 Za  sećanje na ljude iz RTS-a koje je neko svesno gurnuo u smrt .

 

Zapadne bugarske pokrajine, Turska do Beča i moja vikendica na pola puta

Mnogo volim da imam kuću za odmor pored reke .Dugo sam je zamišljala na lokaciji baš onakvoj na kakvoj je kuća u kojoj sam se rodila – rečica ,dobro, seoski potok koji ponekad ostane i bez vode , put, sada već asfaltiran, duuuuugačko dvorište s natkrivenim bunarom , cvetna bašta s ovde-onde kojim strukom povrća za dnevne potrebe, a iza kuće šumovito brdašce .

Valjda zbog toga što u rodnom selu , gde je jedino hteo da gradi vikendicu moj otac kada je počela da ga hvata nostalgija ,  nije bilo takvog placa na prodaju , jako dugo sam se protivila gradnji . Onda  su počeli ratovi u našoj bivšoj zemlji , praćeni kolonama izbeglica koje su smeštali u kolektivne centre , ako nisu imali bolje rešenje , a meni je otac rekao – Nisi mi dala da napravim vikendicu , a ne znaš koliko me je bilo strah kada su počeli ratovi, ako nas poteraju , mi nećemo imati gde da se sklonimo .

Onda sam rekla – pravi gde god hoćeš . I napravio je vikendicu na najlepšem naseljenom  mestu u selu , pa još na svojoj njivi, koju je prodao kada se odeslio u grad i mislio da nikada više neće da se vrati .

Naravno , na onoj teritoriji koja pripada Srbiji . Koju su nekada davno osvajali Turci , a posle toga Bugari i Nemci .

No , nedavno me je onespokojio prijatelj , koji mi je pričao o svojim utiscima s nekog studijskog putovanja po Bugarskoj . Prišao mu je kolega , za kojeg su mu rekli da pripada onoj drastičnoj  nacionalističkoj struji , s pitanjem – kakva je situacija u zapadnim bugarskim pokrajinama .

Mi iz ovih krajeva znamo za tu provokaciju mnogih Bugara , koji i dalje smatraju da  je negde od juga Srbije, gde su za vreme Drugog svetskog rata poklali na hiljade Srba, pa sve sve do sredine Niša njihova teritorija – u šali kažemo da nas do džamije u centru grada svojataju oni, a od nje Albanija, ali je mom prijatelju pitanje bilo čudno . Tim pre što postoje i neke turske tendencije na ovu temu , takodje do Niša, na šta je, šaleći se, podsetio bugarskog kolegu , koji mu je odgovorio – Varate se, kolega, turske aspiracije se kreću sve do Beča .

Pisala sam već negde o tome kako smo tokom studentskih dana krišom bacali poglede na neke nove  , sada već realizovane karte naše zemlje  , koju bi , i ovako suženu , mnogi i dalje da čerupaju , komadaju , raznose i rasparčavaju … do beogradskog pašaluka , kako se nadaju . I kako se mi nadamo da se nikada neće desiti , ali s ne malom dozom zebnje .

Za vreme bombardovanja vikendica koju je sagradio moj otac poslužila je svrsi . Nju jesu preletali avioni koji su neštedimice bombardovali Niš kada su Bugari dozvolili NATO avionima da poleću s njihove teritorije , ali na moje siromašno pasivno Zaplanje nije bačena ni jedna jedina bomba . Kakve  su zasipale ne samo niške bolnice , pijace , ulice i parkove , već i jednu usamljenu kolibu  blizu poslednjih zgrada na kraju Niša , koja se nalazila na našoj njivi , kupljenoj kada su moji roditelji prodavali imanje po selu , misleći da će se u njega vraćati samo kao gosti .

Ovih dana , dok nam iznova , i javno i u potaji , prekrajaju granice zemlje , dok ostvaruju svoje prljave  planove i zacrtavaju još prljavije , setila sam se svega   o čemu sam ovde pisala . Što bi pametnima trebalo da bude opomena , a onima koji ne misle na sutra , koji ne brinu o tom kolektivnom , nacionalnom sutra  … njima će se i dalje dešavati sakaćenje .

Dan , satkan od straha i nade

Zašto je čovek , dovoljno krhak da ga može polomiti svaki jači vetar , stvoren od osećanja i satkan od osećajnosti ,kažnjen tom boli da zna i što ne bi trebalo i što mu ničemu i ne koristi , osim da mu pojačava tu bol , da ga guši i mori i pritiska ? Zašto ga ta prokleta ljudska radoznalost nagoni da sazna da nije baš tako kako izgleda i da može i da preti i da je vrlo izvesno  još gore , dok se sve vreme boljem nada ?

Pa strepi . Drhti  . Osluškuje . Nada se . Moli se i moli . Obraća se Svevišnjem s najvećom  mogućom dozom pokornosti i pristajanja na sve što ovaj od njega nikada ne bi ni tražio , izmišlja milion načina samoiskušenja i okajavanja nepočinjenih i svih počinjenih grehova , svojih i tudjih , samo da On, Svevišnji kojem pribegava u najvećoj muci, baci pogled i nekog njegovog, ko se bori za svaki udah novog dana.

Pa odbrojava … Prošao je najgori dan . Onaj , prvi .Pa drugi . I treći , već , polako gazi u juče . Još samo pola jednog od tri najkritičnija  . Da sunce izroni i da ode . Toliko malo vremena , u koje staje čitav jedan košmar . Satkan od straha i nade .

Izjavili na televizor da će živimo u drugu državu

– Ne pituj me ništa, pa sam se iznervirala .  Moreeee, nasekira se poviške, da ti pravo reknem. Kako na televizor rekoše da će menjaju ime na Srbiju i da će se zove Beogradski pašaluk, men’ me zabole nešto ovde, podgrudi . Onuj  golemu državu nekako sam i prežalela, nigde i ne otido u nju dok beše, al ovoj mi je moja država, išla sam čak u Beograd. A sag vikaju , tija pašaluk neće bude do Prokuplje, kako je trebalo , nego samo do Ražanj . I da će mi živimo u Bugarsku.

-Ma daj , baba , nerviraš se za džabe , to je neka provala, pogrešno si razumela, o tome se priča kao nekom davnom proračanstvu onih Tarabića što im dopisuju vizije i pretpostavke, kako kojoj partiji ćune i za koje potrebe odgovara .Pa seti se samo, kad je onaj glumac priznao kako je sam dopisivao što-šta, kako bi i oni koji nisu voleli  promene shvatili da su one neminovne.

– Ama mani toj dopisuvaanje, lesno se mož dopiše kuj si koje oće, al ovoj izjavili na televizor. Gleda ja i reprizu, reko ček da vidim, mož’ sam pogrešno nešto s’vatila. I pa isto , onoj devojče sedi , a neki se javljaju preko telefon i kazuju kuj što ima, pa jedan reče kako Srbija više neće da postoji i da će bude tija, tija kako ze zove, pašaluk, al da mi neće tam da budemo.Trebaše te zovnem da čuješ i ti , da ne rekneš, baba izlapela, isna , sve mi živo.

– Babaaaaaa, pa to su gluposti, svaka budala može tu da se javi i da lupa do mile volje, jer mnogo pametniji nisu ni ti što prave tu emisiju. Šta joj je rekla ta što se javlja na telefon.

-Ma ne javlja se ona na telefon, ona sedi i priča, a telefon se ne vidi, al’ se čuje . Pusti ga ona, da ispriča sve što ima, pa kad on završi, a ona mu reče, ma neće, verovatno neće, ostaće verovatno Srbija ovako. Al ‘, nekako i labavo toj njojno pričanje, kako da ni ona ne veruje u toj što priča.

– Dobro baba, jesam li ti sto puta rekla da me ne smaraš tim pričama koje čuješ na televiziji, kad ne umeš da razlikuješ ko je šta rekao i dal si čula neki vic ili vest. Sećaš li se kako si me ubedjivala da su raspisani izbori, samo zato što je neko iz neke strančice rekao da su potrebni izbori ? Pa kako su Iranci bacili atomsku bombu, a u Japanu počeo rat ?

– Dobro, ja ti reko’, ne mora mi veruješ . Ja sam bar  Beograd videla ,još da doživim da si umrem u ovuj državu, a vi što ne verujete,  mislete se kako će se zove država u koju će živite.

Stanomir ce ženi na televizor

Vide li ? Stanomir Radikin iskočil na televizor, vikaju ce ženi . Zva  ni Kosana iz Niš , vika , gledate li televizor , ene ga Stanomir sas tri slabodržeće penzionerke , jednu će izbere i sas nju mora izlegne na sastanak , ako se ona ne popišmani . On ne smeje da odrekne . A posle, kvo će bude, toj si oni znaju .

Sag postalo moderno da se žene i udavaju, takoj, eli da idu na televizor i da i’  svi posmatraju kako se znoje dokle gi biraju ili dokle oni biraju , eli preko kompjutor, tuj se prvo gledaju i dopisuju , pa ako potraji, ima koji se i uzimaju. Neznam , nekada su takoj davali oglasi u novine – lep, crnomanjas, visok, situiran sas kuću i kola i platu, traži lepu i vrednu i bogatu, s koju će živi u njojnu kuću, njegova je malečka za oba. Šifra, dodji da ostarimo zajedno. Znak za prepoznavanje – crven karamfil .

Tola Radisovin si nema tuj brigu . Pa dojde iz Australiju  , lani ne može da se oženi,  onoj ubavo ciganče, Anikino unuče, beše mlogo malečko , pa se vrnu eve , vikaju će gu vodi.

Ono, prvo treba devojče da se porodi , ne znaje se kuj je tatko, pa će dete ostavi u bolnicu i će si ide s njeg. Još si nema godinke za udavanje, al Tola išal u miliciju da se raspituje kako toj ide i rekli mu, ako roditelji potpišu , sve može.  Ne ide on džabe sag sas majku, dok se devojče ne porodi . Ono, mož si i nju uzne, i ona je pešes godine pomlada od njega. Al, ona nemož ostavi ostalu dečurliju, a i njemu se devojče poviše prisvidjalo. Još samo da se porodi.

Ma , čudno nek’vo vreme dojde. Vikaju , stari momci dovode žene iz albansko , naše se neće udavaju u selo , pa vekuju same po varoš .

Tako’e kad više nema sabori . Odnapred beše , izlegnu na sabor i devojke i momci , šetaju po livadu i pogledjuju se  preko sladoled , lubenicu  i flašu pivo, ne projde mlogo i čuju se puške . Misa isprosil Stanku.

I ako im je, nek se žene preko televizor, kad i’ sram da doode na sabori.

 

Dopisujem danaske, na 10. maj – devojče se porodilo, al dete neje ostavilo. Će si ga čuva. A Tola Radisovin odlučil – ce ženi s mater. Ono, po godine, ona je i više pristala uz njeg. Nek im je sa sreću.

Njegova privatna pijanka i njihova zajednička nesreća

Možda bi se, da je bio drugačiji dan, da je, na primer, padala kiša kao danas i noćas , umesto onog zaledjenog snega koji je bio u dvorištima tih dana, njihovi životi kretali sasvim drugačijim putanjama . I njihova bi lica možda, zahvaljujući toj kiši koja je izostala, danas bila ozarena osmehom, umesto senke tuge koja mrači pogled svakoga od njih.

REDJAJU SE PRAZNE FLAŠE

Pio je, tih dana, i ne treznivši se , uopšte. Redjale su se prazne flaše , koja ona nije ni smela da sklanja, na podu male kuhinje smeštene izmedju dečije sobice i prostorije koja je bila dnevna, njihova spavaća,povremeno i gostinjska kada bi ih posetili njegovi roditelji…

Nije, njemu , takvog kakvim su ga stvorili Bog , roditelji i alkohol , vredelo govoriti ni kada je bio sasvim trezan , a kamo li tih dana kada je bio pod uticajem tog drugog  ili trećeg po veličini uticaja , stvoritelja , zavezanog jezika i razuma , usporenih svih pokreta osim ruke, kojom je znao široko da zamahne pre nego što zalepi  šamar .

I ona je ćutala , čineći sve da dete koje se igralo svojim  lutkama, ne shvati svu tragiku njihovog zajedničkog života čije je temelje potkopavao rakijom , najčešće one najgore vrste koja posebno smrdi iz tela onoga ko je neprestano naliva u sebe. Ćutala je, sve do onog trenutka kada je naslutila da se bliži kritičan period njegovog pijanstva , koji je tako dobro prepoznavala na sopstvenoj koži .

Otrčala je do obližnje telefonske govornice, tada je retko koja kuća u kraju imala telefon , i pozvala miliciju .Rekli su joj da tako treba. Da će tim pozivom spasiti sebe i dete maltretiranja kojim su bile izložene tokom njegovih višednevnih pijančenja.

Kada su ga odveli , ne sluteći da će se on vratiti pre nego što je stigla da komšijama, kod kojih je odvela dete da mu skrene misli i pitanja vezana za tatu , ispriča šta se dogodilo , odahnula je kao neko kome su ogroman teret s duše i srca skinuli bolnim rezom užarenog skalpela. Sve do trenutka kada se visok plamen pojavio na čistom belom snegu u  njihovom malom dvorištu , što je sve komšije koje su se zatekle kod kuće , isteralo van , u strahu da im se ne zapale , tada sve redom drvene ograde izmedju kuća . Sav veš koji je  bio  skoro suv , skinuo je sa dvorišne žice i pretvorio ga u vatru.

– Čuvajte mi dete – je sve što je uspela da izgovori dok je navlačila čizme , trčeći ponovo do  telefonske govornica, po pomoć koja je prvi put izneverila.

ODELJENJE D KAO KAZNA I SPAS

Bio je miran , gotovo da nije mrdnuo, kada su se pred kućom pojavila milicijska i ambulantna kola. Manirom veštog manipulatora , iako još dovoljno pijan da mu razum nije baš sasvim čist , mazno se  obratio ženi , tražeći da promeni košulju . Obukao je, njoj u inat , baš onu kojom je inače glancala parket , jer više nije bila za nošenje.

Dok su ga odvodili , pevao je – pijem da je zaboravim … očito verujući da će se  ponovo vratiti za pola sata.

Kada se, posle šest meseci , pojavio , najpre kao pacijent kojem je odobren vikend kod kuće , pričao je da nikada  ne bi ostavio alkohol da nije , greškom lekara, kako je on smatrao, zaglavio na Odeljenju D. I tada, i tokom čitavog svog kasnije života bez alkohola , na mestu njegovih prioriteta po važnosti i uticaju na njegov život, bilo je to Odeljenje D. Gde se nagledao svega i svačega. Ljudi u nagorem stanju, moglo se shvatiti iz njegovih opisa atmosfere i pacijenata.

Dolazio je , zatim, sve češće na ta odsustva iz bolnice u kojoj su lečeni psihijatrijski bolesnici i alkoholičari,  na trinaestom kilomentu od Niša , dok nije i konačno otpušten. Doduše , s pravom privremenog povratka , čim bi osetio da ga alkohol vuče jačinom kojoj nije mogao da odoli bez stručne pomoći.

Da li zbog osećanja krivice što mu je žena sve češće poboljevala a ćerka za čitav život navukla traume koje  su joj takodje nagrizale zdravlje ili zbog nemoći da se odupre pozivima nekadašnjih drugara na pijanku, tek,  od lečenog alkoholičara , jednog dana je samo postao – bivši lečeni alkoholičar .

Od tada , za njega više nije bilo mesta u malenoj kući koju su žena i ćerka u njegovom odsustvu uredile , ko novu.

Završio je , posle zalečenja,  u staračkom domu ,iz kojeg  ponekad odlazi na obližnju reku na pecanje. Ako je još živ.

Ženi , starijoj  od godina kojih inače ima mnogo, život se sveo na svakodnevne odlaske lekaru . Ćerka se bori da odaje utisak čvrste i jake osobe , a samo zidovi njene sobe znaju kako joj je. I majka, koja je ponekad, kasno noću, čuje kako plače…