Ознаке

, , , , , , , , ,

Možda je trebalo da se baš tako sve izdešava , da mi se konačno otvore oči i da od te tačke, moje spoznaje njegovog pravog lica, licemerja, dvostrukog života koji vodi, krenemo odvojenim putevima, pa vidiš sama da za nas više zajedničke budućnosti nema i da bi sve, posle ovoga, bilo samo puko gubljenje vremena, što je naš život… ne, ne naš, što je moj život sa njim i do sada bio, samo što ja to nisam znala, verujući u njegove lepe reči,  u njegove priče koje je znao tako lepo da složi, pa mi se najčešće činilo da sam najsrećnija žena na svetu,  a ne, kako sada ispada, jedna varana očajnica koja i dalje ne shvata kako je mogao, smeo, kako se usudio i kako ga  nije bilo ni strah , niti žao …

Možda je trebalo da sumnjam , da budem obazriva,  sve ovo bi verovatno bilo sprečeno, ja ne bih prolazila kroz ovu dramu, kroz pakao koji mi čupa utrobu od bola dok ga gledam u oči tražeći u njima  trunčicu kajanja , osećanje krivice, izvinjenje, koje on, bezobraznik, nema, u istrajnom nastojanju da me uveri kako to nije istina i kako ja ništa nisam videla, ej, posmatrala sam iz kola sve vreme dok mi je bilo crveno na semaforu, kako se upiljio u njeno lice, blenta blentavi, a  ona maše ručicama dok mu nešto objašnjava zavodljivo zabacujući kosu , pa  još kada sam videla kako svojom ručerdom pokriva njenu i kako sede, kafa ispred njih, a oni se  gledaju i pričaju… umalo nisam udarila u kola ispred mene , kad sam nagazila gas pri paljenju zelenog …

Možda je trebalo da prećutim  , kad me je , veštinom okorelog prevaranta grlio kada je došao kući,  da ga navedem na tanak led, da sam prizna, a ne da mu odmah posle  šamara preko čitavog njegovog lica, saspem sve što sam videla i što znam i … dok je , glumeći iznenadjenje i zbunjenost , samo pitao šta ti je,  izdeklamujem sve ono što sam spremila da kažem čekajući ga, to, da neću više da ga vidim , lažova jednog preispoljenog,  foliranta namazanog svim bojama prevare i lažne nevinosti, o, bože, u koga sam se ja klela, kome sam poklonila najlepše godine života, zaposlavljajući svoju karijeru, da bi on gradio svoju, ambiciozni skot kome ništa nije sveto, a neću više  da čujem za njega, ni na brakorazvodnoj parnici neću da ga vidim, smučio i se konačno i zauvek, gmaz jedan …

Dobro, kaži, ti nas bar znaš oduvek, priznaj, zar nije skot i zar nije zaslužio da ga šutnem i da završi u onoj šupi od očeve kuće, iz koje je došao, samo s dva para cipela i odelom na sebi, u ovaj raj od mog doma u kojem je imao sve ?

 

A možda sam malo i prenaglila , zar ne ?Možda mu je to ipak bila samo školska drugarica koju dugo nije video , kako kaže,   i sa kojom je evocirao uspomene na mladost i zajedničke dane? Možda mu je bila simpatija, mladalačka opsesija, prva ljubav … i ništa više ? Možda sam ipak ja pogrešila?

I kako sada da mu kažem da se vrati, a da ne pogazim svoj ponos, imaš li neki predlog, pomagaj, umreću, umreću, um-re-ćuuuuu,  moram da ga vratim…

Advertisements