Moje ime nigde neće biti ispisano

Sačuvao sam dve sveske iz škole.Jedine koju sam pohadjao.

Ispod modrog pak papira , u koji su nam majke uvijale svetlobraon korice svezaka,   s mestom za pisanje imena na crnim linijama, još stoje kaligrafski ispisana početna slova kojima sam obeležen čitav život.

Ono M ima malu kvačicu na samom početku , dve kose crte koje polaze iz suprotnih pravaca i sreću se na sredini , a završava se  pravilnom pravom linijom osenčenom ukoso i ostavljenom tako da visi, kao da se jedna letva s drvene ograde otkačila i njiše se na vetru.

Istu kvačicu ima i A ,  presečeno na pola namerno vijugavom crticom i dodatom istom osenčenom pravom s tarabom koja se leluja . Na vetru.

Možda bih imao još sačuvanih svezaka , s još lepše ispisanim inicijalima  vlasnika, tj mene , da su moji roditelji uspeli da slome taj otpor prema školi, nastao u meni kada smo se, pred sam kraj osnovne, preselili. I kada sam, osećajući na svojoj koži šta znači neprihvaćeni drug , povukao u sebe, naredjao izostanke i na kraju , posle svih onih odličnih ocena, jedva se provukao na maloj maturi .

Osim na tim sveskama, moje ime nigde više neće biti ispisano.  Dokumenta ne računam.

Zdravstvena knjižica, lična karta, vozačka dozvola, pasoš … Tu je, ne u onih par kvadrata moje osame, stao čitav moj , da prostiš , šugavi život .

Jedino tu postoji dokaz da sam živ. Da postojim .

U biblioteku odavno ne idem. Nisam član nikavog udruženja.

Da slavim nisam imao šta , pa pozivnice nikada nisam slao. Nit štampao.

Nikoga nisam ubio, zgazio, napao, a ni mene do sada nisu. Pa me nema ni u kakvoj kartoteci .

Život mi je bio kao prava linija, dosadno duga ,od početka do kraja.

Kakav će da mu bude kraj , ne znam ni sam.

Postoji samo jedna šansa da i moje ime bude zabeleženo, trajno.

Ako bude bilo nekoga da iznad ene stavi ploču , kad jednoga dana  iza  dosadne prave linije mog života dodje tačka. Bez kaligrafije.

 

 

Advertisements

16 мишљења на „Moje ime nigde neće biti ispisano

  1. hmmm, pre paaaar godina sam na Kolarcu videla temu jednog predavanja – koje sam naravno propustila… i temu toga uopste nisam razumela, a ticala se melanholije kao zalihe energije za prezivljavanje u teskim vremenima…. mozda negde polako pocinjem da kapiram o cemu se tada radilo….

  2. Тужно је што то постаје прича све већег броја људи, све већег броја младих људи…
    Знаш, читајући ово у глави ми је засвирала Балашевићева песма „Живот је море“ која, без обзира на све, негде у себи носи оптимизам. Бар га ја проналазим…

    Живот је море, пучина црна
    по којој тону, многи што броде
    није ми срце, плашљива срна
    ја се не бојим велике воде.
    Ломе ме вали, носе ме струје
    осека среће, а туге плима,
    шиба ме небо бичем олује
    ал’ још се не дам и још ме има.
    У јутра рана, плаше ме сенке минулих дана
    сећања мутна, као у лажи, као у сну.
    Ипак се борим, ипак се надам
    све мање летим, све више падам
    и све су јаче руке што ме вуку дну…
    Можда ће жена свиленог бедра
    која ме зове и пружа руке
    улити ветар у моја једра
    до нове жене, до нове луке.
    Живот је море…

  3. Pozna je večer, malte ne jutro, i ja i ti smo se posvetili blogu 🙂
    Ja znam za 99% takvih ljudi kao što je junak tvoje priče. Na žalost i neka od moje dece su takva.
    Neću pravu liniju, hoću krivudavu, pa makar i kraća bila od one prave 😕 🙂

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s