PRIČA O JEDNOJ LJUBAVI

Te večeri, dok se uspareni vazduh jedva primetno hladio iznad rečice preko koje je nošen užarenim neočekivanim vetrom, graja oznojenih šetača željnih nedostajuće svežine , dopirala je do stola u uglu kafića okruženog ladoležom smežuranih listova. Za stolom, četvoro odraslih – njih troje , dvojica muškaraca i žena, otprilike istih godina i lepa devojka ili žena u cvetu mladosti , i trogodišnji prelepi dečačić , čije je bucmasto lice uokvireno svilenkastim plavim loknama .

Devojka ili žena u cvetu mladosti , povremeno se naginje ka zgodnom muškarcu koji , gestikulirajući, objašnjava neku, njemu očito smešnu dogodovštinu, nastojeći da opusti, u početku napetu atmosferu. Dodirujući ga nežno za ruku, naslanja se na tren ili dva na njegovo rame,u očitoj nameri pokazivanja medjusobne pripadnosti, potvrdjene istovetnim burmama od belog zlata na njihovim rukama.

Vidi se da uživa u ovoj večeri , najviše od svih njih , izuzme li se prelepi dečak , čiju dosadu njen muž prekraćuje slikajući mu kućice od stilizovanih cvetića.Sigurna u svoju ljubav, kojom ga je osvojila , posle dve godine bezuspešnog trčanja za njim po varoškim bifeima, čim bi joj drugarice dojavile gde je te noći izašao, nije skidala osmeh s lica. Ni svoju ruku sa njegove butine.

Oduvek je znala šta hoće i , mada isuviše mlada i neiskusna ,čim je saznala da je pukla skoro decenijska velika ljubav njenog idola , bila je sigurna da je on od tog trenutka njen. Samo je trebalo sačekati da se izduva , da iskija sav bes i ljutnju, na sebe samog i na sav ostali svet,da sebe overi kao muškarca i menjanjem žena za dan ili dva . I da poželi da se skrasi .

Nije joj, od kako ga je ubedila da baš takvog muža želi i nikakvog više, i to za ceo život, dok ih smrt ne rastavi,nije joj odbio ni jednu želju. Pa ni tu, da se predomisli i da prihvati vidjenje sa svojom bivšom ljubavi, koja ga je zvala da upozna njenog muža i sina . Sa kojima je prvi put od njihovog glupog i neobjašnjivog raskida,posle kojeg je usledio njen odlazak u daleki svet , pa udaja, pa dete, ponovo došla u svoj grad.

– Dušo, vidiš da sam bila u pravu što sam te ubedila da se sretnemo – govorila mu je dok su polako koračali prema svom domu – Ti si video da je njoj dobro, ona je videla da si ti srećan, niko nikoga nije povredio, ni nekada ni sada, pa nije ni bilo razloga za izbegavanje. Kaži i sam, zar nije bilo baš lepo veče . Jel da?

Skoro šapatom odgovorio je, da, dok su mu se ispred očiju nizale uspomene, koje nikada neće izbledeti iz njegovog sećanja.
Držeći svoju mladu ženu jednom rukom ,drugom je čvrsto, u džepu pantalona, stezao olovku koju mu je dala njegova ljubav, kako bi njenom sinu slikao kućice od stilizovanih cvetića.
Baš onakve, kakve je crtao, dok su sanjali o zajedničkom bucmastom dečačiću i pričali o tome kako će ih on jednog dana crtati njemu …

Advertisements

6 thoughts on “PRIČA O JEDNOJ LJUBAVI

  1. Kako život, a i ljudi, umeju da ukokmponuju događaje… to je čudo. Kad bi drugi bili manje ograničeni, i umeli da pročitaju šta im se kazuje, videli bi koliko je život raynovrstan i lep…
    Priča mi se dopada, a komentar se odnosi za sve u globalu, valjda si razumela 😉

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s