Tesan mi je dan u kojem moje misli nikako da se skrase

Namotavam klupko svojih današnjih razmišljanja čvrstinom  namere da sva ona stanu baš u ovaj , samo u ovaj   period od ranog budjenja do sna, koji će ko zna kada doći.

Neke kapi kiše se slivaju tako nestvarno, ko da ih nebo sipa kroz  retku cediljku za čaj u redovnim razmacima tokom kojih se pomaljaju zraci zalazećeg sunca, smeštenog negde izmedju dve ogromne zgrade  u daljini .

Прочитајте више „Tesan mi je dan u kojem moje misli nikako da se skrase“

Dok me godine ne svrte dom , nece ja manjujem od žene

Dobro , ajd da preripimo toj pričanje , sve si znam kojo će mi rekneš i za kakvo da si gubiš vreme , kad vajda od toj nema i neće ju ni bude.

Ete, takav sam si kakvoga  me vidiš i sve što si čul i što će toprv da čuješ od men da se priča po selo , istina je  i od  istinu se nema kude. Da l’žem neću i sram bi me bilo da ti s’g vikam   kako toj dušmani izmišljuju i da me blate na božju pravdinu .

Cvećka nikad nesam bil , i kad se toprv oženi ja sam si se zagledjuval u tudje žene i sve mi poblago beše tudjo  nego mojo.

A eve, podstaros mi pa  udari u glavu, pa se ne svrtam dom.

Takva ni žička . I deda mi Gradomir , vikaju , ne bil u razvalicu . Još u onoj vreme se ne svrtal u kuću ,a tatko samo produžil njegovo momkuvanje i pod stari dni .

Pantim , ako smo bili malečki i baš ni i neje bilo jasno od  kvo se toj  raboti . Jednu noć, tatko bejagim otide u zadrugu, tam su se vidjuvali domaćini kad posvrše rabotu , a mati ni namiri na leglo, pa si i ona otide. Spali su dole, pod našu sobu je bila , kako soba, kako podrum .

Kad, u edno doba , još ne beomo zaspali , samo čumo kako mati trupka s bose noge po dvor i uleze si u kuću . Kad ete ga , sav trči i psuje , tatko , ulete pravo kude nju i odma nasta cika i dreka. Svunoć takoj, sve dok svanu .

Mlogo posle, kad razaznaomo, mi se setimo kakvo mož da je bilo toj. Tatko se vidjuval otpozadi kuću, u šlivar ,  sas jednu komšiku, udovicu .

Mati se doseti, čula ona , po selo pukla bruka , pa ti nabere za  polovin kola pogolemško kamenje iz reku. Sakrila ga u šlivar , pa kad se tatko izgubi, ona se sobuje, otrči do onoj kamenje, pa udri  nasumice po šumu, udri – svo si kamenje postrvi, gadjajeći  po mrak

Išla je muka-nevolja posle, nit su govorili s majku ,nit su zaedno išli po polje i po rabotu kakvo je se trebalo uraboti, al tatko manu večerom da se maje .

I takoj, vrevim ti od toj da si imaš prestavu kakva nie žička i da se od toj lesno ne manjue.

Ja, još malko, pa će me godine svrte dom , nece ja mlogo zabavim . Al , do tag , ima bude kako sam započel , nema drugče bude sve dok me neka golema muka ne natera da se manem od žene .

Jes’ da sam ih videla, al’ sam možda pogrešila

Možda je trebalo da se baš tako sve izdešava , da mi se konačno otvore oči i da od te tačke, moje spoznaje njegovog pravog lica, licemerja, dvostrukog života koji vodi, krenemo odvojenim putevima, pa vidiš sama da za nas više zajedničke budućnosti nema i da bi sve, posle ovoga, bilo samo puko gubljenje vremena, što je naš život… ne, ne naš, što je moj život sa njim i do sada bio, samo što ja to nisam znala, verujući u njegove lepe reči,  u njegove priče koje je znao tako lepo da složi, pa mi se najčešće činilo da sam najsrećnija žena na svetu,  a ne, kako sada ispada, jedna varana očajnica koja i dalje ne shvata kako je mogao, smeo, kako se usudio i kako ga  nije bilo ni strah , niti žao …

Možda je trebalo da sumnjam , da budem obazriva,  sve ovo bi verovatno bilo sprečeno, ja ne bih prolazila kroz ovu dramu, kroz pakao koji mi čupa utrobu od bola dok ga gledam u oči tražeći u njima  trunčicu kajanja , osećanje krivice, izvinjenje, koje on, bezobraznik, nema, u istrajnom nastojanju da me uveri kako to nije istina i kako ja ništa nisam videla, ej, posmatrala sam iz kola sve vreme dok mi je bilo crveno na semaforu, kako se upiljio u njeno lice, blenta blentavi, a  ona maše ručicama dok mu nešto objašnjava zavodljivo zabacujući kosu , pa  još kada sam videla kako svojom ručerdom pokriva njenu i kako sede, kafa ispred njih, a oni se  gledaju i pričaju… umalo nisam udarila u kola ispred mene , kad sam nagazila gas pri paljenju zelenog …

Možda je trebalo da prećutim  , kad me je , veštinom okorelog prevaranta grlio kada je došao kući,  da ga navedem na tanak led, da sam prizna, a ne da mu odmah posle  šamara preko čitavog njegovog lica, saspem sve što sam videla i što znam i … dok je , glumeći iznenadjenje i zbunjenost , samo pitao šta ti je,  izdeklamujem sve ono što sam spremila da kažem čekajući ga, to, da neću više da ga vidim , lažova jednog preispoljenog,  foliranta namazanog svim bojama prevare i lažne nevinosti, o, bože, u koga sam se ja klela, kome sam poklonila najlepše godine života, zaposlavljajući svoju karijeru, da bi on gradio svoju, ambiciozni skot kome ništa nije sveto, a neću više  da čujem za njega, ni na brakorazvodnoj parnici neću da ga vidim, smučio i se konačno i zauvek, gmaz jedan …

Dobro, kaži, ti nas bar znaš oduvek, priznaj, zar nije skot i zar nije zaslužio da ga šutnem i da završi u onoj šupi od očeve kuće, iz koje je došao, samo s dva para cipela i odelom na sebi, u ovaj raj od mog doma u kojem je imao sve ?

 

A možda sam malo i prenaglila , zar ne ?Možda mu je to ipak bila samo školska drugarica koju dugo nije video , kako kaže,   i sa kojom je evocirao uspomene na mladost i zajedničke dane? Možda mu je bila simpatija, mladalačka opsesija, prva ljubav … i ništa više ? Možda sam ipak ja pogrešila?

I kako sada da mu kažem da se vrati, a da ne pogazim svoj ponos, imaš li neki predlog, pomagaj, umreću, umreću, um-re-ćuuuuu,  moram da ga vratim…

Mračne sile zapada, plagijator ili poludela mašina?

Posle prve – registrovane posete Evropske unije mom blogu, odnosno samo jednom tekstu i to onom u kojem se prepoznala – o čemu napisah neki dan, upravo mi se dešava nešto još čudnije.

Čaršav od spiska poseta  je mnogo duži, ide do prvih tekstova već, ali i ovih nekoliko kopiranih dovoljna su ilustracija onoga što želim da kažem, dokumentujem , pitam – o čemu li je reč i pozovem – na korektnu saradnju, o bilo čemu da je reč…

Ajd, valjda će stići i do ovog posta, pa će reagovati na neki način. Ja mu-im mašem s ove strane, ako nije u pitanju samo neka podivljala mašina koja se zove kompjuter.

Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:45 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:44 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:43 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:43 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:43 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:43 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:42 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:42 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:42 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:42 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:30 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:30 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:29 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:29 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:29 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:28 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:28 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:28 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:28 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:28 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:28 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:28 — 20 minutes ago
   
19:47:23 — 20 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:06 — 21 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:47:04 — 21 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:46:30 — 21 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:46:29 — 21 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:46:29 — 21 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:46:28 — 21 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:46:28 — 21 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:46:27 — 21 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:46:27 — 21 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:46:27 — 21 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:46:14 — 22 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:46:13 — 22 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:46:13 — 22 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:46:12 — 22 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unknown landing page.
19:46:12 — 22 minutes ago
   
Palo Alto, California arrived on an unkn

Ajde, spremi se, Svetomire, zovu te u rat

Kako se nižu datumi značajni za istoriju ovog naroda, a sve  češće  se zamislim nad besmislom herojstva i   junaštva , u svetu  u kojem više ne važe merila kao što su  pobeda na bojnom polju za odbranu zemlje , s jedne, i poraz i nečoveštvo, s druge strane, sve češće se sećam  pesme

Svetomir – Pozivanje ratnika

 Blagoja Glozića

Nadjem je ,  danas, iz prve, na ovoj adresi , i mada ne blogu objavljujem samo sopstvene tekstove, reših da je podelim sa vama. Zaslužujete da je pročitate , vi koji volite poeziju pogotovo, a zaslužuje i pesma sama , da bude čitana. I najviše zaslužuje Gloza,  moj pokojni kolega .

Blagoje Glozić: Pozivanje ratnika

Još nisam uzorao najveću njivu,
još nisam napunio dudovo bure
još, bre, nisam spremio ni
slavu ni preslavu
a glasnik stiže
i pred kapijom viče:
– Ajde, spremi se, Svetomire
zovu te u rat!

Još nisam kupio so i gas,

još nisam proredio zabran,

još nisam napravio prvog sina,
još nisam, bre, promenio stranku
a glasnik stiže
i pred kapijom viče:
– Ajde, spremi se, Svetomire
zovu te u rat!

Još nisam zaboravio ni prvi barut,
još nisam kaplaru opsovao majku,
još nisam pripustio mladog pastuva,
još bre nisam ni krajputaš ocu naručio
a glasnik stiže
i pred kapijom viče:
– Ajde, spremi se, Svetomire
zovu te u rat!

Još nisam srezao gusle,
još nisam naučio da pišem,
još nisam prebio komšiju na međi,
još nisam, bre, ni krljosao kao čovek
a glasnik stiže
i pred kapijom viče:
– Ajde, spremi se, Svetomire
zovu te u rat!

Još nisam izlečio kostobolju,
još nisam razmrsio zavezana creva,
još nisam poslednji put obišao imanje,
još nisam, bre, bogu dušu
a glasnik stiže
i pred kapijom viče:
– Ajde, spremi sina, Svetomire
zovu ga u rat!

     

Žutu jagorčevinu niko nije hteo da kupi

Zimski dani ranog proleća melanholično se vuku do prvih pupoljaka ukrasnog bilja , sumnjivo toplih  sunčevih zraka i  grana ranih voćaka s pupoljcima nagriženim okasnelim  mrazom.

Bestežinsko stanje mozga. Pamet na otavi .

Hoće li skoro da se otkravi misao zapretena u nastojanju da prenebregne stvarnost nedostojnu očekivanja ?

Ima li, u onome što se želi prevideti, zaboraviti, zaobići, možda i nečega vrednog pogleda , spoznaje , izdvojenog  trena  vremena ? Za nečim , možda, zažaliti ?

Propuštena prilika , pružena ruka sudbine ,  šansa koja se neće ponoviti…

Zimski san se probudio .

Proleće čeka dugodnevicu i slasti prvih , još nedozrelih trešanja ,  vezanih u buketiće , ko modre poljske ljubičice iz plastične zalomljene kante pognute  starice koja ih prodaje na uglu pijace. Žuta jagorčevina je počela da vene.

Niko nije hteo da je kupi.

Svak se češe tamo gde ga svrbi, pa i Evropska unija na mom blogu

   
18:00:36 — 53 minutes ago
   
     Za neupućene – na blogu se može videti iz koje zemlje i iz kojeg grada je svaki čitalac, u koliko sati je ušao i koje tekstove je čitao.
     Koliko vidim, onima  iz Evropske unije bio je zanimljiv moj tekst Zašto neću da pišem o nepravdi, koji možete pročitati ovde .
     A ako ga pročitate , biće vam jasan i naslov ovog mog posta.
     A Evropskoj uniji, odnosno svakome iz nje  ko ima dovoljno znanja srpskog jezika i dovoljno vremena i volje, vrata mog bloga su uvek otvorena , uz veliku dobrodošlicu.