Kad kiša pada, zamišlja da  to njene suze neisplakane liju iz oblaka i da će se posle , kad utihne onaj jecaj od njihovog spuštanja na tle, probuditi drugačija. Nova. Očiju sjajnijih od blještavih zvezda za vedrih letnjih noći.  Pogleda nezamućenog od bdenja nad istim pitanjima . Osmeha, prenesenog  iz  nekog divnog  sna koji ga joj je  namamio na lice.

Kad kiša pada,  pa ne može da gleda u nebo i čeka da stane ne bi li ugledala dugu, sa setom se  seti svojih  bosih malenih stopala koja šljapkaju po baricama, bezibrižno i lako. Pa joj se duša raširi do onog dalekog mosta, sa kojeg je, odrasla, znala da broji zvezde. Ne sama.

Kad kiša pada, uvek se seti neke daleke sreće, čijim je sjajem obasjana, mogla da obasjava  i druge. I da se, onda, tako, zajedno smeju , uvijeni u bezbrižnost za koju misle da može večno da traje.

Kad kiša pada, pa se zapita zašto baš svemu mora da dodje kraj i kako će prepoznati kraj svih krajeva,  neumitan i nepoznat, uvek pomisli na to da je i bolje što odgovora na neka pitanja nema. I što ih neće  biti  sve dok ne dodje do te tačke, kada se, kažu, veruju, pričaju, misle, al niko baš nije siguran u to, da se tada, najvećim saznanjem zatvaraju sva vrata, zanavek.

I kada konačno i jedino sigurno spoznaješ jesi li dosta bio srećan ili si zaista bio nesrećan. U životu koji je prošao.

Advertisements