Ознаке

, , ,

Opet je sebe, danas, častila slikom sveta u ružičastom izdanju.

Sve češće ima potrebu da stvarno  sivilo grada,  neba i ljudi zameni nepostojećim optimizmom , koji stvaraju boje nesvojstvene spoljašnjem svetu.

Pa na prozore, čadjave od zimske magle i sitne prašine koja ih zamagli i usred dana, navuče roletne  i stvori mrak u stanu. Sa kojim igra igru prevare svoga oka. Svojih čula …

Miris zelenog čaja s malo jasmina i sušene narandžine kore . Podsećanje na istambulsku pijacu začina i veseli žagor ljudi svih boja,  neopterećenih pitanjima opstanka, ostanka, življenja…  veštački osmeh prodavca, dok zakida na meri i na ceni.

Par indijskih štapića  dogoreva pored kaktusa u zelenoj saksiji od pečene gline.

Pistaći krckaju pod blagim pritiskom prstiju.

Klajderman prebira po dirkama, samo za nju …

Ruža od svile u maloj kineskoj vazi od kloazonea.

Ume, ovaj svet, da bude i lep . Ponekad.

Onda  , kad ne misliš na brige od sutra i zaboraviš brige od juče. Kada  promeniš program , čim počnu vesti i biraš knjigu s imperativom hepienda. Kad spuštene roletne i muzička podloga  iz ugla sobe uguše komšijske svadje i cviljenje zaključanog psa , kojem nedostaju voda, dvorište i ljudi.

Kad ne zbrajaš kalorije kolača  pojedenih očima , pre nego što su se otopili na jeziku. I častiš sebe šampanjcem s jagodom u čaši, usred zime.

Ponekad.

Svejedno što je napolju mrak sakrio sivilo neba, ulica i ljudi.

I što će ,  koliko sutra , svanuti dan, jednako siv kao i današnje jutro.

Advertisements