Da sam se rodila kao zmija, mogla bih svaki ujed da vratim

Trebalo je da se rodim kao zmija.

Pa da svakome ko me ujede, istim ujedom vratim . Ko i za ujed svakog mog , jer kad neko moje ujedeš, ko da si ujeo mene.

Da sam se rodila kao zmija, mogla sam da ujedem svakoga ko seje čemer i bol, ko živi da otima tudje i laktanjem u tudje slabine  sebi krči puteve. Pa da ne sme niko ko mi je blizu, do koga mogu da dogmižem , tudjim srcem da se igra, tudju glavu na panj da stavi i tudje da poželi. Da ne sme ni da pomisli , da njegova ruka, misao ili reč nekome nanose bol, izazovu suze il setni drhtaj lica.

Da mogu da budem zmija, na dan, na sat, na tren, drhtali bi od mene svi oni od kojih drugi pate i plaču, svi kojima ubij, udri, otmi, gazi,biva smisao života. Svi, koji ne znaju za reči milost, dobrota, čat, poštenje, istina…

***

Znam , nisam i nikad neću umeti da budem zmija.

Ostaću zauvek ovca, rodjena jednog aprila , kojoj su rogovi dati jedino da može da se brani. Pa i to ponekad ne ume.

A kad joj prekipi, pa prasne, svi znaju da će je proći kolko dok zatvori vrata na putu do česme ispod koje prohladi dlan i bilo, i da će, kad se vrati, biti mekša od runa koje je štiti od studi, ljudske i životne.

Pismo koje će gospodin M. dobiti kada njegova žena zauvek ode

Kad odlučim  da odem, poslaću ti pismo, pravo.

Kao nekad, kada je sve bilo stvarno i kada su reči drugačije  putovale, napisane na belom papiru, dobro, možda i žutom i plavom i šarenom, ali su bila slova, rukom ispisana, hemijskom olovkom  najčešće, nekada i penkalom. Samo ja neću to pismo zalivati ni suzama,  ne zato što su sve isplakane i što ih nema, štaviše, ni kapima parfema, i to ne stoga što je parfem  skup, niti će tragovi mojih usana namazanih najlepšim crvenim karminom koji si oduvek obožavao viriti kroz tanak papir koverte.

U pismu će biti pobrojano sve ono lepo što sam doživela od tebe od kad plačem samo u mraku i kad nema nikoga da me čuje. Svaka reč podrške, utehe,svaki tvoj topao pogled, osmeh upućen samo meni. Sećanje na dodir tvoje ruke, na moju glavu na tvome ramenu, na naše male tajne i velike snove … Na svaki cvet koji si mi doneo . Na poklone  za  zaboravljene rodjendane i previdjene praznike. Na planove koje smo zajedno pleli.

Kada odlučim da odem, a to će biti tako brzo koliko i ne možeš da shvatiš,  na moju bivšu adresu stići će ti to moje pismo koje ti odavno spremam.

Ne znam da li i sam već znaš – u koverti će biti  samo jedan prazan beli papir. Koji će ti reći sve, što ja za ovo vreme od kad se kanim da odem nisam umela.

I bolje da odgovora na neka pitanja nema

Kad kiša pada, zamišlja da  to njene suze neisplakane liju iz oblaka i da će se posle , kad utihne onaj jecaj od njihovog spuštanja na tle, probuditi drugačija. Nova. Očiju sjajnijih od blještavih zvezda za vedrih letnjih noći.  Pogleda nezamućenog od bdenja nad istim pitanjima . Osmeha, prenesenog  iz  nekog divnog  sna koji ga joj je  namamio na lice.

Kad kiša pada,  pa ne može da gleda u nebo i čeka da stane ne bi li ugledala dugu, sa setom se  seti svojih  bosih malenih stopala koja šljapkaju po baricama, bezibrižno i lako. Pa joj se duša raširi do onog dalekog mosta, sa kojeg je, odrasla, znala da broji zvezde. Ne sama.

Kad kiša pada, uvek se seti neke daleke sreće, čijim je sjajem obasjana, mogla da obasjava  i druge. I da se, onda, tako, zajedno smeju , uvijeni u bezbrižnost za koju misle da može večno da traje.

Kad kiša pada, pa se zapita zašto baš svemu mora da dodje kraj i kako će prepoznati kraj svih krajeva,  neumitan i nepoznat, uvek pomisli na to da je i bolje što odgovora na neka pitanja nema. I što ih neće  biti  sve dok ne dodje do te tačke, kada se, kažu, veruju, pričaju, misle, al niko baš nije siguran u to, da se tada, najvećim saznanjem zatvaraju sva vrata, zanavek.

I kada konačno i jedino sigurno spoznaješ jesi li dosta bio srećan ili si zaista bio nesrećan. U životu koji je prošao.

REKLA MU JE NA VREME, A ON SE I DALJE ČUDI

Ja nisam tvoja senka i nikada neću naučiti da idem korak iza tebe .Ne umem da koračam prateći ritam nečijih cipela , čijih je sedam milja mera dužine oklevanja da se u srce primi kucanje nečijeg tudjeg srca.

Moj mali dlan , nenaviknut na studen i hladnoću, neće predugo moći da čeka toplinu tudjeg . I primiće se , smrznut , pre nego i sama shvatim, u nečiju  ruku  , koja mu ponudi  svoju toplotu. Toplinu  neke  duše , svikle oduvek da samo deljenjem raste.

I ne pokušavaj , zato , da me ubediš u valjanost svoga stava, da korak iza tebe tebi toliko znači i da jedino tako možeš u paru da bivaš.

Kada zatvoriš oči i vidiš sve zeleno

Kad ti se smrači u duši, pa ti sve boje postaju sive i pred očima samo ti magla   treperi,  kad ti se zenica suzi , pa ko da hodaš u mraku, vrteći se u krug do nesvestice, kad umesto  kiše na dlan ti padne suza od srca otkinuta, pa se pitaš gde je putokaz i za tvoj pravac i kad se ukopaš u mestu , pa ni korak ne znaš da pustiš, e onda je recept za sivilo i za maglu i suzu i mrak  – da vidiš sve zeleno.

Lako je.

Samo zatvoriš oči i naviješ svoje misli na bistru planinsku reku u kojoj se ogleda drveće sa golih stena , izraslo iz nigdine. U reku baciš kamen, poveliki, da pomeša sve nijanse zelenog i uzburka virove iz kojih izniče trava , još zelenija.

Trava, pored te reke, već je dovoljno zelena i za nju ti ne treba više boje.

Ostatkom ofarbaj bele rade čije latice prkose tvojoj zelenoj, pa njima dodirni maslačak u cvatu , da i on pozeleni.

***

I dok ti ispod kapaka sve nijanse zelenog stvaraju kaleidoskop za uspavanku, iz tvoje duše polako  zauvek odlazi mrak.

Rabota na vrc-vuc i nabiranje pamet podstaros

Nemoj da turaš kavu, otoč pi’mo, a i ne’mi do kafenisuvanje, izlezo si tike da si mozak proluftiram i neki reč sas teb da izoratim, pa dom d’idem, sto rabote me čekaju. Ako baš oćeš, sipni mi malkičke od onoj tvojo blago rakijče što gorči, toj će naj da ide uz moj život .

Nece žalim , nit ću kukam, samo si  oću   sednem  tuj kude vatru, pa da mi toplačko bude i na grbinu i na dušu .

Ne pituj me za njeg, nema što da ti govorim, kad je sve isto i samo mož pogoro da bude. Ene ga, ostade si dom, ukrstil sas oči, ja ga pitujem kude si pil, a on vika, majke, živa mi ti, nesam ič pil, samo edno pivo pred zadrugu, sas Misu što idomo zaedno u školu  , došal da vidi njegovi, pa popricamo malko.

A kude edno pivo, vidim ja kolko je sati čim ulezne na kapiju , pa počne da se zanosi ustran, pa lomoti nekakvo sas kuče i vrata nemož da potrevi.

Ono, kvo da reknem, mojo si je, mora trpim i ja njegovu muku i nevolju, al da ne veljaje, ič ne veljaje. Pogreši si ga, prve, sas školu, što ne završi , bar zanatak nekak’v d’ima , pa Bog da ga vidi. Sas rabotu nikako nee imal sreću, eli malečka plata, el gu ič i nema,  el puca grbina od rabotu, eli gazda ljut i nezgodan. Pa se vrnu, u selo. I t’g se propi.

Srabotimo, nekako, ovoj našo što ima da se uraboti, jes na silu, ide muka-nevolja, al ni sve uraboteno. I mogal bi da si zaradi , preko toj, ima ljudi, tražiše ga, al ono – eli će uzne pare pa popije i rabotu ne završi, eli će ga uraboti lošo, na vrc-vuc, a na ljudi se toj ne dopada. Pa prestadoše i da ga vikaju. I kad najviše rabota po polje ima,  kad ljudi traže radnici, ono će uzne  pecaljku, pa niz reku .

Ubila te pecaljka, vikam, vikam, pa se ućutim.

Kvo ću praim.

Za lebac i s lebac će  se ima, rodi se kolko za toj.

Za ostalo, ni deda mu ne’e znal, pa požive ubave godinke.

I toj što vikaš, nek mi’e živ i zdrav, pa dokle bude … Ega i na njeg Bog  nekad dade malko pamet, kad ju do s’g  sam ne nabra .

Život je samo ono što želimo da pamtimo i niko ne sme da trpi

“ Uhvatim sebe, ponekad , u razmišljanju o onome što je bilo, a nije trebalo, niti je smelo da bude. I pitam se , onda, kako se i zašto dešavalo .I zašto sam dozvolila da traje tako dugo, predugo za ovaj kratak život, dat nam, valjda, da ga proživimo sa što manje boli.

Život nije put od tačke rodjenja do tačke umiranja, niti  se sve ono što nam se u tom intervalu dogodi može i sme podvesti pod tim pojmom –  življenja. Život je samo ono što želimo da pamtimo  i što ljubomorno čuvamo od zaborava, i onda kada sećanje počinje da nam bledi i kada se sve teže i sve redje sećamo svega što je ikada bilo.

I mada nije bajka , niti obavezno lep, lagodan i prijatan za nošenje na plećima običnog čoveka, nigde ne piše da u njemu mora da se trpi, pati i plače. Bar ne ovoliko . Bar ne ovako dugo. I bar ne ćutke, pomirljivo , bez makar ruke pružene da se njegovi udarci preduprede. Da se pokuša…

A ja sam sve to dozvolila. NJEMU , ne životu. Trpela NJEGOVE udarce u meso i u dušu, misleći, valjda, da me to život sam osudio na sve što mi se dešava. Da drugog puta nema , ni nazad, ni napred. Samo mrak, iza svega i ispred svega.

Otkad ga nema, sve češće pitam sebe, zašto sam toliko trpela. Čega sam se plašila ? Koga?

Odgovor,  nijedan, nisam uspela da nadjem.

Jedino znam , da sve to – nisam smela.Da mi se ništa gore od već doživljenog nije moglo desiti .

I to sam htela da ti kažem . Napiši. Da neko pročita , čuje .Da ne ponovi grešku. Da ne dozvoli … sve ono što sam ja.  Sve ono što nisam  smela. „