Tajna ribarske kuće starog moreplovca i njegove udove pok strine Mare

Volim ovu kuću .Njene kamene zidove posivele od voda koje je, već dva veka ,  zapljuskuju s neba i s mora, njenu  škripavu gvozdenu kapiju  i ogradu ,koja je okružuje poput čipke   ,pa ti  se izdaleka čini da gledaš mali raj u beskrajnom zelenilu koje se  izdiže iznad nje.

Kao mala, volela sam da lutam njenim hodnicima i sobama,  u mom sećanju daleko prostranijim nego što su to uistinu. Svugde sam mogla, i smela, da zavirim . Svaki predmet da dodirnem, zagledam, pomerim, ako poželim.

Jedino nisam smela  dalje od početka drvenih stepenica koje su vodile na tavan. I baš zato, moj pogled se najviše i najduže  zadržavao na njima. Šta li je to, gore, kada mi moj deda-stric , u čijoj sam se kući  osećala kao u svom domu, ne dozvoljava ni da privirim, pitala sam se , dok sam odrastala na relaciji bokeljsko ribarsko naselje koje prerasta u turističko mesto , u kojem provodim leta  – moj bosanski rodni grad , u koji sam morala da se vraćam zbog škole.

Volela sam ga, tog starog moreplovca s neupaljenom lulom u ruci, čije sam priče o dalekim morama i lukama mogla i volela  da slušam danima. Njegove oči pune neke nedokučive tuge, koja ga je odvajala od nas, njegove druge žene, strina Mare i mene, čak i kada smo sedeli , jedno pored drugog, na divanu za koji je govorio da ga je kupio od nekog Marokanca ,zbog prelepih boja koje su se presijavale na suncu. Njegov zagrljaj, u kojem saqm se osećala tako sigurnom i srećnom.

Nikada nije hteo da razgovara o tajni stepenica koje vode na tavan, o tavanu, o  dugim satima koje je provodio na njemu, najčešće sam . Ili, ponekad, ali retko, sa Marom u društvu.

Pre nego što smo se zauvek oprostili od njega, onda kada sam samo godišnji odmor mogla da provedem u staroj kamenoj kući koju sam obožavala, obećala sam mu  da ću brinuti o strina Mari. I da ću je, kada dodje vreme, sahraniti u istoj grobnici, gde je već počivala njegova prva žena. I gde će je čekati on.

Obećala sam mu i da ću brinuti o njegovoj kamenoj kući koju je sanjao tokom svojih dalekih putovanja, češće nego i prvu i drugu ženu. Da neću dozvoliti  da bude  vlasništvo nekih stranih ljudi i da ću negovati uspomenu na njega.

A tavan, deda, šta ću s tavanom , pitala sam, bez odgovora.

Ostavši sama, strina Mara je, s ključem od tavana vezanim za pojas široke nabrane suknje od svile, donete nekud s Istoka,  sve češće  vreme provodila na tavanu. Najpre bi se čuli njeni teški koraci po drvenom stepeništu, pa škljocanje ključa u bravi koja nikada nije podmazivana, a onda bi se, posle njenih par koraka iza tih , za mene oduvek tajnih vrata, sve utišalo.

Ni sama ne znam kako mi je uspelo da se, jednom dok se , dremajući, izležavala u hladovini stare velike smokve, dokopam ključa , zaduživši muža da je zabavlja  dok ne obavim svoju misiju prve posete tavanu.

Iza teških tavanskih vrata dočekale su me ogromne škrinje s blagom koje je deda donosio iz čitavog sveta. Velike bale japanske svile, indijske, kineske … jednobojne, šarene, božanstvenih boja i dezena. Porcelan, kakav ni u jednoj radnji nije mogao da se vidi. I u velikoj činiji za supu, sakrivenoj na dnu bezlične škrinje pune bezvrednih sitnica  – dugačka zlatna ogrlica s dijamantima, koju sam zapazila na staroj fotografiji u njihovoj spavaćoj sobi. Pored dede, koji sedi, stoji njegova lepa prva žena, na čijem poprsju blista ogrlica, koju sam tada držala par minuta u rukama.

Nikada više nisam uspela da se domognem ključa. Ni onda, kada smo  skoro izginuli, usput, žureći iz Mostara, na vest o požaru u staroj kamenoj kući.

Kažu, kada su ugasili požar , vatrogasci su je pronašli kako sedi na udaljenoj terasi, pokrivena ćebetom. Gasite li, mirno je pitala, objasnivši im kako je u snu nespretno gurnula stonu lampu. I kako je  izašla napolje, probudjena dimom.

Ja je ništa nisam pitala. Naslućivala sam da taj požar ima veze sa sve većo zlobom koja je izbijala iz nje.

Taman smo sredili kuću, kada se razbolela.

Nisam se, posle njenog ukopa, odmah uputila na tavan. Prolazile su nedelje, a ja sam oklevala , bojeći se onoga što me tamo čeka.

Zatekla sam sve  onako kako sam ostavila, onoga dana kada sam na brzinu zadovoljila svoju radoznalost, dok je strina Mara dremala ispod stare smokve.

Jedino onog dugačkog  zlatnog lanca s dijamantima , sa fotografije deda-strica i njegove lepe prve žene, nigde nije bilo…

Advertisements

9 мишљења на „Tajna ribarske kuće starog moreplovca i njegove udove pok strine Mare

  1. Rada72

    Прелепо сећање на једног човека и тугу коју је крио у очима…и на тавану..Ко зна какве би све приче могла да исприча та камена кућа, да уме да говори..Хвала на овом твом предивном сећању.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s