Sretali su se, gotovo svakog jutra,  na ćošku zgrade u kojoj je te godine stanovala . On samo što bi  prešao pešački prelaz i uputio se u buregdžinicu , smeštenu u prizemlju njene zgrade, u kojoj je najradije doručkovao. Ona, uvek u kašnjenju, kako trči ka autobuskoj stanici , na kojoj je on maločas sišao iz prigradskog autobusa, koji ga je dovodio na fakultet .

Primetila je, najpre, ona njega, s prozora svoje samačke sobice, dok bi se ogledala u staklu otvorenog prozora , kroz koji je dolazio miris bureka . Bio je, za nju, autentični lik iz bajke o princezi koja, nije baš znala da objasni, da li je ugušena zalogajem otrovane jabuke ili je uspela da nogu smesti u staklenu cipelicu dva broja manju, ali je, po otkucajima svoga srca kada ga sretne, znala da je baš on  taj , njen lični princ. U to je bila sigurna. Baš kao i u to da on jede isključivo burek  sa sirom. Čiji recept je, u kućnoj varijanti, danima isprobavala. Za svaki slučaj.

Onda je on primetio kako mu se osmehuje s prozora iznad buregdžinice.  Pa bi , još i pre nego što izadje iz svog  autobusa ,  jednu ulicu i pola parka udaljenog od tog prozora,  primetio tanani titraj smeška na svojim usnama. I malo dečačkog crvenila na obrazima, kojeg se stideo.

Bio je samo običan došljak iz malog mesta, nespretni brucoš  u potrazi za  znanjem i radostima koje pružaju svetla grada koji mu se činio ogromnim. Razmaženi sin jedinac, kojem je bilo lako da tamo, odakle je došao,šarmira svaku na koju se namerači. Ovde je, već na prvom koraku, zanemeo. Izgubio se u gomili sveta ,  grada u kojem je i sam postao bezimeni.

Pa zaboravio i to kako je  bio centar sveta, ne samo svojih roditelja, već i šire, a najviše čitave one horde zajapurenih devojčica, uvek očaranih njime.

I džaba mu se devojka ,čijoj se dugoj plavoj kosi i gracioznom hodu divio izdaleka,  smešila prilikom svakog susreta. I džaba što bi tek neprimetno zastala prilikom svakog susreta. Džaba je očekivala uzvraćni osmeh, naklon, pozdrav.

On bi zanemeo još i pre nego bi ugledao njene plave uvojke . Znojavih dlanova ,  sa srcem koje ubrzano lupa, žurio bi da što pre udje u malu prodavnicu bureka i sedne za svoj omiljeni sto pored prozora. Kako bi je odgledao, dok zamiče kroz park do stanice…

Njena čežnja je bila uzaludna . Zato što je pogrešno prevela njegovo ćutanje prilikom svakog od bezbrojnih susreta, na uglu zgrade  s čijeg prozora ga je zapazila, tik uz ulaz u buregdžinicu, u koju je , razočarana, prestala da odlazi …greškom.

Advertisements