Loš prevod njegovog ćutanja i njena zaludna čežnja

Sretali su se, gotovo svakog jutra,  na ćošku zgrade u kojoj je te godine stanovala . On samo što bi  prešao pešački prelaz i uputio se u buregdžinicu , smeštenu u prizemlju njene zgrade, u kojoj je najradije doručkovao. Ona, uvek u kašnjenju, kako trči ka autobuskoj stanici , na kojoj je on maločas sišao iz prigradskog autobusa, koji ga je dovodio na fakultet .

Primetila je, najpre, ona njega, s prozora svoje samačke sobice, dok bi se ogledala u staklu otvorenog prozora , kroz koji je dolazio miris bureka . Bio je, za nju, autentični lik iz bajke o princezi koja, nije baš znala da objasni, da li je ugušena zalogajem otrovane jabuke ili je uspela da nogu smesti u staklenu cipelicu dva broja manju, ali je, po otkucajima svoga srca kada ga sretne, znala da je baš on  taj , njen lični princ. U to je bila sigurna. Baš kao i u to da on jede isključivo burek  sa sirom. Čiji recept je, u kućnoj varijanti, danima isprobavala. Za svaki slučaj.

Onda je on primetio kako mu se osmehuje s prozora iznad buregdžinice.  Pa bi , još i pre nego što izadje iz svog  autobusa ,  jednu ulicu i pola parka udaljenog od tog prozora,  primetio tanani titraj smeška na svojim usnama. I malo dečačkog crvenila na obrazima, kojeg se stideo.

Bio je samo običan došljak iz malog mesta, nespretni brucoš  u potrazi za  znanjem i radostima koje pružaju svetla grada koji mu se činio ogromnim. Razmaženi sin jedinac, kojem je bilo lako da tamo, odakle je došao,šarmira svaku na koju se namerači. Ovde je, već na prvom koraku, zanemeo. Izgubio se u gomili sveta ,  grada u kojem je i sam postao bezimeni.

Pa zaboravio i to kako je  bio centar sveta, ne samo svojih roditelja, već i šire, a najviše čitave one horde zajapurenih devojčica, uvek očaranih njime.

I džaba mu se devojka ,čijoj se dugoj plavoj kosi i gracioznom hodu divio izdaleka,  smešila prilikom svakog susreta. I džaba što bi tek neprimetno zastala prilikom svakog susreta. Džaba je očekivala uzvraćni osmeh, naklon, pozdrav.

On bi zanemeo još i pre nego bi ugledao njene plave uvojke . Znojavih dlanova ,  sa srcem koje ubrzano lupa, žurio bi da što pre udje u malu prodavnicu bureka i sedne za svoj omiljeni sto pored prozora. Kako bi je odgledao, dok zamiče kroz park do stanice…

Njena čežnja je bila uzaludna . Zato što je pogrešno prevela njegovo ćutanje prilikom svakog od bezbrojnih susreta, na uglu zgrade  s čijeg prozora ga je zapazila, tik uz ulaz u buregdžinicu, u koju je , razočarana, prestala da odlazi …greškom.

Advertisements

15 thoughts on “Loš prevod njegovog ćutanja i njena zaludna čežnja

  1. Violeta, mogu samo da se složim sa tobom, nažalost.
    Olja, svako u životu ima pravo na nekoliko šansi, zar ne?
    Wojciech, prvo sam se slatko nasmejala, pa pomislih, ništa u životu nije tako crno kao što izgleda. Pa i jedna tužna priča može da izazove duhovit komentar.

  2. Životni primer šta strahovi učine sa nama i koliko nas blokiraju i koliko nam takvih prilika, ili sličnih, promakne u životu jer smo se ukopali od straha. No, kako život nikad ne pruža samo jednu šansu tako, hoću da verujem, da su i junak i junakinja ove lepo ispričane priče, dobili drugu šansu jer u suštini, nikada ne bi trebalo da nas brinu prilike koje smo propustili, već one koje nismo ni prepoznali.

  3. Iva , baš tako. I sve se da prieniti na svakodnevicu, beez obrzira na njegovu prirodu.
    Stanimire, hvala .
    Ironije , naterao si me da se vratim na sopstveni tekst – neobjektivno pristrasan, njihov i-.spisatelj nema objektivnu sliku. Čitala sam, opet, i tvoj tekst.
    Neno, nažalost, kasno shvatimo u čemu je štos.
    Jelena, hvala.
    Vučkovićnameštaj, priznaću samo tebi – u stvarnosti, oni su se, ko u onoj reklami, smuvali….. Njihova priča je doživela tužan kraj, ipak, 25 godina posle..
    Rado, dušice, ajd da priznam i tebi – vidi šta sam odgovorila iznad. Tišina je, ipak, došla…
    Nekidrugi…itd – okupljamo se ovde, u većini, baš po tome što se razumemo .Na prvu loptu.

  4. Priznajem, dok sam čitala tvoju priču vrzmala mi se po glavi Ironijeva.
    Duplirala bih link ka njoj, samo da nemam tu divnu naviku da obavezno pročitam i komentare.
    Dobro je i ovo tvoje, kao i njegovo.
    Pisano je različitim perima, ali je i jedno i drugo tako stvarno.
    Nije ni čudo – iz života je preslikano.
    Lep post, Nego. 🙂

  5. Rada72

    Prelepa priča, ali tužna..samo da je bilo hrabrosti, bar sa jedne strane, imala bi srećan kraj. Ponekad je potrebno znati kada prestaje tišina i kada su potrebne reči..

  6. Vrlo lepa priča.
    Kako reče naš velikan, Ivo Andrić: Sve što ljudi nude jedni drugima je potpuno nerazumevanje.
    Možda nije uvek tako, ali je mnogo neostvarenih ljubavi, jer nismo umeli da protumačimo signale, ili nismo pokazivali osećanja iz straha od odbijanja. Mnogo je drugih nesporazuma, zato je iskrenost velika hrabrost.

  7. Најлепши разговор двоје заљубљених је кад ћуте.
    Услов за то је да са сигурношћу знају шта осећају једно према другом. У свакој другој ситуацији ћутање се може различито тумачити, најчешће супротно ономе што заиста значи. Отворено рећи оно што мислиш и осећаш је велика храброст…

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s