Ako se plašiš da kreneš , nikuda nećeš ni stići

Ne stoj. Ne čekaj. Ne oklevaj. Ne iznalazi razloge predugog tapkanja u mestu, niti opravdanja za nedoumice koje te zakivaju za prag i ne daju ti da se pomeriš.

Govorili su joj , dobronamernici , svesni svih  tih njenih glupih  kočnica koje su , od osobe sposobne da dohvati nebo, napravile  stvorenje koje hoda, diše,  ustaje i leže, uči , radi,  misli, čita … ali ne živi.

Razmisli . Odbaci stege . Odluči. Uzmi svoj deo života koji ti rodjenjem pripada, svojim ga rukama oblikuj, po sopstvenom liku. Ne robuj tudjim principima.

Savetovali su , s najboljim namerama ,oni kojima je dopustila da dotaknu deo njene , zatvorene , sputane duše .

Nije ih čula. Kroz njenu svest prolazile su samo direktive – idi, dodji, uzmi, daj, čini, slušaj , nauči  … smeš, ne smeš, možeš, ne možeš, ima, nema …

A onda je , jednog dana koji je ličio na sve prethodne , dosadan u svom sivilu , čula   nekoga ko za sebe kaže – ja sam nesrećan. Jako sam nesrećan i ne znam da li ću ikada biti srećan. Ne znam, čak, mogu li biti makar zadovoljan. Čitavog života sam tražio sreću i nisam umeo da je nadjem.

Kako se traži sreća, pitala je, odjednom svesna sebe i sopstvenog prava da bude srećna.

Na to pitanje , tako obično, svakodnevno, ljudski razumljivo, niko nije zno odgovor.

Najmanje onaj , koji je samo znao da je nesrećan . Iako je ceo život proveo u  traženju – sreće.

Ja neću tragati za srećom , odlučila je, svesna da je nju, varljivu pojavu kratkog trajanja, najčešće, teško naći na tom zaludnom putu bez vidika i putokaza.

Ali je , tog trenutka , odlučila da krene. Do njene svesti doprla je, konačno, rečenica koju je toliko puta dosad prečula – Ako se plašiš da kreneš , nikud nećeš ni stići.

Advertisements

30 мишљења на „Ako se plašiš da kreneš , nikuda nećeš ni stići

  1. Čovek se ne plaši da izazova samo dok je beba. Tada i načini najveće korake i osvoji željene ciljeve, inače, ostao bi doživotno u dečjim kolicima.
    Hvala, Negoslava. Divan tekst sa pravom porukom.
    Pozdrav i zdravi bili.

  2. prgavilutak

    Usuditi se, to je kljucna rec, cini mi se. Mnogo lep tekst, zaista. Slazem se da je uvek tesko napraviti taj prvi korak, iskoraciti iz tog poznatog, ususkanog sveta, pa bio on i nekvalitetan, tuzan u nesto novo,neistrazeno i nesigurno, na kraju. Svi tezimo nekoj sigurnosti, to je cinjenica. Cena koju smo spremni da „platimo“ zarad tog osecaja je ono sto unosi razliku… Niko se nece boriti za nas, niti treba. Svako u sebi nosi dovoljno snage da se pokrene na delanje, to je moj stav. Samo treba da je osvesti u sebi i usudi se. 🙂

    1. Baš to – često nam se čini udobnijim ostati u tom, nekvalitetnom miljeu, nego se uhvatiti u nepredvidiv zagrljaj s nečim što je samo nagoveštaj boljitka.
      Hvala, za lepe reči i za dopunu mog teksta.

  3. Da, važan je taj prvi korak, koji zapravo počinje odlukom da se krene. I kojeg se mnogi, s razlogom, plaše. Jer donosi promene, traši često jaku snagu i izdržljivost. Ali je, kada se krene, rezultat nemerljiv s tim rizicima i kolebanjima.

  4. Verujem da svako od nas ima neku svoju omiljenu izreku nekog od ljudi koji su iza sebe ostavili, zapisali, mudre misli. Moja je ona, čuvena, koju je izrekao jedan od najpoznatijih kineskih filozofa i mudraca Lao Ce: Putovanje od hiljadu milja, počinje jednim korakom!
    Samo jedan taj korak nas uvek deli od sreće, cilja, uspeha, neuspeha, šta god da smo odlučili da uradimo, ali je važno da ga učinimo, da ne posustanemo. A ako i padnemo, pa dobro, ništa strašno, idemo dalje jer, kako bismo kao deca naučili da hodamo da se posle svakog svog pada nismo podigli i nastavili dalje, opet, pa opet..
    Divno napisano i veoma velika tema za diskusije i icrpan razgovor, razmenu mišljenja…

  5. draganatomic

    Iskustveno, kad sam odustala od te zamišljene slike sveta i kada sam odustala da mehanički ispunjavam tuđa očekivanja, bez da se mnogo pitam da li ja to želim , sreća je došla. „Duša se hrani onim što je veseli“

  6. Wojciech

    (Nepovratna pesma – Mika Antić)

    Nikad nemoj da se vraćaš
    ako stvarno u svet krećeš.
    Nemoj da mi nesto petljaš
    Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
    Opasno je kao munja,
    opasno je kao metak
    kad u tebi večno kunja
    i šunja se tvoj početak.

    Ko zna kud ćeš?
    Ko zna zašto?
    Ko zna šta te tamo čeka?
    Sve su želje uvek belje
    kad namignu iz daleka.
    Pa ako se i pozlatiš,
    il sve teško,
    gorko platiš,
    uvek idi samo napred.
    Nikad nemoj da se vratiš.

  7. Dragana

    Lep tekst i neiscrpna tema.
    Mislim da smo uglavnom srećni osim kada nas neko ili nešto sputava pa u tim stanjima i periodima nesnalaženja po malo zastanemo.

  8. Kad ti to ovako lepo naslikaš, sve ispadne mnogo jednostavno i lako. E sad, dal je u pitanju naš izbor , sudbina, činjenje ili nečinjenje ili ko zna šta još, ne znam, al znam da je , u stilu one, lepota je u oko posmatrača, i sreća sama ponekad stvar ličnog doživljaja.

    1. Драга моја,
      ја то из личног искуства. Неке пресеке и ломове сам направила крајем лета кад сам схватила да сам за неке своје туге, лоша расположења и целокупан песимизам била крива ја тј мој избор људи којима сам се окружила. Кад је око тебе све црно и ти ћеш постати црна ма колико била шарена унутра.
      Како сам се дистанцирала од тих људи и боје су дошле до изражаја. Срећа и задовољство су сво време били у мени, само им ја нисам дозвољавала да изађу напоље. Чим сам се ослободила стега које су ме притискале, боје су ме преплавиле…

      1. Uh, znam za taj osečaj – kad te neko iscrpe , svojom pričom, svojim problemima, svojim crnim mislima. Oslobodi se negativne energije, a ti se posle slazi s njom kako znaš i umeš. To više nisu pitanja za bivšeg vlasnika.

        1. Баш то. Кад сам направила пресек имала сам утисак да сам 10 кг лакша, полетна, пуна енергије…
          Чудо је колико можемо да уништимо све само од жеље да помогнемо онима којима је душевна храна да своју негативност преносе на друге…
          Али, то је ваљда још једна лекција коју свако од нас мора да научи. Пре или касније 🙂

  9. „Ako se plašiš da kreneš , nikud nećeš ni stići.“
    Ово ме је подсетило на оно:
    Ако не добијеш резултат који желиш, следећи пут уради нешто другачије!
    и
    Ако не тражиш нећеш ни добити!

    Морамо да научимо да слушамо свој унутрашњи глас јер он је тај компас који треба пратити. Сви ми понекад дозволимо тим кочницама које постоје у нама да на тренутак преовладају. Трик је у томе да кад почну да јачају, не дозволити им да преузму апсолутну контролу јер тада постоји реална опасност да се постане оно што си сјајно рекла: „stvorenje koje hoda, diše, ustaje i leže, uči , radi, misli, čita … ali ne živi.“
    А живот је сувише леп и кратак да би се тек тако протраћио…
    А срећа… Срећа је у нама. Само је питање избора да ли желимо да будемо срећни или не…

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s