Kad god bi se našla u situaciji da se ozbiljno zamisli nad nekom temom, znala je, negde na sredini tih misli javila bi se svest o prolaznosti … kojom bi dovela u pitanje željeno uspostavljanje reda u svojoj glavi, čemu je spočetka težila. Davno je prestala da smišlja sebi mantru, kao univerzalni lek za sve nedoumice, nesanice, nepoznanice … Kao fini masažer za mozak, poput brojanica koje, u laganom spoju s jagodicama prstiju , unose mir i  spokojstvo u um, duh i telo sviklih na blagodeti ovih božanskih mehaničkih  pokreta .

Gotovo uvek  je negativnost , bez obrzira na njenu vrstu i poreklo, bila vinovnik  svakog njenog zagledanja u sopstvenu dušu. Uvek neka loša slika ili reč, film s teškom porukom, vest , pročitana ili primljena krajičkom sluha, dok se skoncentriše na nešto sasvim drugo – dobru knjigu, kuvanje ukusnog jela,ručni rad… tastaturu.

Nije inteligentno, govorila je sebi i drugima, toliko se uzbudjivati nad lošim stvarima, vestima, dogadjajima, ljudima . Tim pre, što    na malo toga možeš da utičeš. Što gotovo ništa ne možeš da promeniš.

A sve to , što te danas rasplače, naljuti, razbesni, rastuži … već sutra će biti manje bolno ili ozbiljno, tužno ili setno. I u svakom slučaju, sve je  prolazno.

Samo tragovi  tih negativnosti koje nam uzburkaju misli, nerve, čitavo biće, samo njihove posledice ostaju , spletene s našim nervima,šćućurene u sivim ćelijama, srasle s krvnim zrncima.S pretećim posledicama.

Ako ne mogu te loše vesti iz spoljnog sveta da promenim , tu spoznaju stvarnosti koja se nadvija nad našim glavama, nad našom sadašnošću i budućnosšću, te ljude koji žele, čine i govore zlo, tu mržnju, pakost, zavist i zlobu koja nas okružuje, šta , onda, ustvari, mogu? Šta smem?

Zagledana u svoju dušu, shvatila je da može samo jedno – da počne da menja sebe. Da uspori , zastane, izbroji , uzme dah… Da ne zatreperi nad svi što je gane, trone, prene, zabrine…

Sve je, ionako, prolazno …

Advertisements