I takoj, k’ko te ljuljka zaljulja  dok još nesi , čestito, ni progledal, takoj će ti bude posle, cel život. Džabe će se ti otimaš i džilitaš k’ko mlado ždrebence još neuzjašano, ima ti navuče samar na glavu , pa makar crkal od muku i od nepristajanje.

Nikoj ti ništa i ne vika, nit pituje,  a i ne treba ništa tuj da se rekne, znaš si i sam da se raboti mora i da sve što oćeš na grbinu mora da ti se rodi. Da ti sune nema kuj, onoj što posna zemljica stvori nee taman ni za gol život, kamli da se nešto priprai, doprinese, privredi…

Kad se vrneš dom, iz kirimdžilak, tatko rasporedi koje se donelo, i kad zaedno idete i ako ideš sam. A ti, jedva si dočekal da se izvidiš poselo sas drugari, da se poigraš, štoćeš, još si dete ,  ako si dorasal za pečalbu .

Poodmore te, malko, neki dan, pa te pa upregnu u rabotu. Ko nikad da se iz kuću i nesi mical i ko da ‘e sve na teb čekalo .Nemaš vreme ni da misliš , još si dete , drugi misli mesto teb’, ni da planiraš, koe, tag se tatko za sve pituval, a da sanjaš … i neznaš koje će sanjaš, ako se ne računa onoj, zaspiš, pa ti u neko doba iskačaju slike. Pa se probudiš, a nemož se setiš koje si sanjal, ili pa znaš, pa se pituješ na kakvo će pa iskoči.

Dok se okreneš, ene te na sedenjke, zamomčil si se ,gledaš kvo rabote i orate postari . I crveniš, kad te pogleda neko devojče. Jal kad ti pogledaš u nju. Pa čekaš da negde zasviri, da platiš pa da vodiš kolo, a ona do teb’. Pa džabe li ste uz ovce svirali uprsti i učili, rumenku, moravac, čačak il’ leskovačku četvorku …

Ono, ne da nema kojo da se priča – idu proševine, svadbe, slave, ispraćai u JNA,pa te po dvegodine nema dom, pa slave, preslave, litije, pa pečalbe … sve ukrug.

I ne mi mene, al časan ti reč davam, što mi beše život težak, nego što brgo proodi, a ti i ne vidiš da proodi. Sve dok se ne okreneš, jedan dan kad ti se dosadi i kad vidiš da polagačke zajeckuješ i nemož više kako si dojučer mogal.

I vidiš, život, toj ti ‘e edno dugačko  penjanje uz strminu , sas golemi teret na grbinu . A ti se upinjaš da se pobrzo najdeš na vr’, da baciš onija teret, a ne znaš da, kad se popneš, više nisi ni za što.

I da ti je mlogo bolje bilo dok si se penjal i stenjal, pod tija teret, nego kad si stigal tam kude si naumil. I otkude počinjaš samo da padaš.

Advertisements