ĆU PRODUŽIM KAZUVANJE, AL DA NIŠTA NE PITUEŠ – 2

K’ko sam rekal, takoj ću ti pričam, sve polagačke i pored, al’ me nemoj  od ništa zapitkuješ dok ti ja ne reknem sve što sam tejal da se  najde tuj zapisano od moj život. Pa, kad ja iz moju dušu reknem kojo sam tel i k’ko mi iz moj pamet ide, t’g ti možeš da me ispituješ, el kojo tebe enteresuje, el kojo sam ja preskočil, el nesam kazal da se podobro razabere.

U moj život tajna nema. Sve ti je toj na dlan izneseno, pod svetlos obasjano i sas istinu zemaljsku i božansku uvijeno, pa i k’d ti se pričini da je nešto zakukuljano jal zamumuljano, toj je mož’ od toj što se nešto zabrai, nešto pobrka i ponešto ostalo u mozak onak, kako si tel i želel da bude, a ono neje takoj bilo, a teb’ ti milo da bude kako neje, pa k’ko da si usnil da biva i što ne biva.

Od k’ko sam za svet ovija beli razaznal i od k’ko sam se stvoril, znam i za rabotu i mučenje čovečansko. Da se preživi , da se ima za jedenje i pijenje, da se ima sve što trebe, da se stekne, da se unapredi…

K’kvo sam sve u život rabotil !

Od kako prestado da vučem lomene šerpe po dvor , ja sam  bil pastir , od malečko pa sve dok me u cigle tatko ne povede . Dadu ti komat leb , kuče pored teb’ i ovce, sobrane po ljudi kuj kolko dava da mu gi vodiš na pašu, pa u planinu. Usput se sustizamo , iz zaselci od jednu i drugu str’nu, sve drugari , tej neke godinke, devet, deset, najstar mož’ ima dvanaes. I muško i žemsko.

Ceeeeeel dan mlatimo po planinu, od edno drvo do drugo, ovce oko nas pasu pa se pomere i one u ladovinku.

A imale su nekve kruške, edno petnaes, pod nji su ni ovce planduvale i mi u ladovinku odmarali. I znalo se, najstar pastir ima pravo na najbolje kruške, sas najgolemu ladovinu. Samo emput beo najstar, imal sam t’g skoro sto ovce i dve najbolje kruške beoše moe. Dogodine me tatko povede u pečalbu, a pod nji su planduvale ovce od najstaroga što ostane pomen.

Pocel dan u planinu, pa ti i odmaranje dosadi. Igramo klis, toj ti je kad se drvo turi u prečku nad rupu, pa sas drugo drvo se baca, kuj baci najblizu , taj donosi sva drva pobacana. Vikaju, ovija moi kad im pričam o toj, isto takoj se igra , golf, al me posle neki  ispraviše i rekoše da ga vikaju kriket, bem li ga koe je.. .

Jali džilit, ovoj što vikaju bacanje koplja, pa čijo koplje bude najblizu , taj donosi posle sva koplja pobacana. A kad dojdemo do ćuškapu, onija na kuga smo ju uzeli i počeli da gu šutiramo, muku si ima da gu uzne, da gu svu ne iscepimo. Jemput, vikaju na drugara, trči bre, iscepiše ti kapu, a on vika, i nee me briga, ja si dom imam još pet kape i tri šešira. Pa smo ga i poposle, kad porastomo, zavitlavali za tej pet kape i tija tri šešira.

Pulke, kad se namerimo da igramo , prvo poberemo sve koje najdemo po kuće, majke su ni jurile da i’  ne skidamo od džempiri i od tatkov golemi kaput , pa nesmo baš smejali. Nee imalo ni kude da se kupe, a i kuj će dava pare za pulke za igranje detinjo.

Izedemo kojo nie majka uvila u krpu  što ju ‘e sama tkala, od grsnice potapane u reku, kad se obere konoplje. Jeli bi još, al komat leb, kolki daje, ne traji poviše u naše vunene torbice, pa ni bar i ne teži. Grumenčak sirenje trljamo celdan medju onej suve koričke od lebac, ako ima i neka pečena paprika, prava gozba.

Večerom se vrtamo sasvema ovce, pa , one na njino leglo, mi na našo. Od Djurdjovdan do Mitrovdan nie toj, jutrom gi teraš na pašu i pocel dan sas nji, večerom u tor, pa se zberu žene, pored, čije su ovce i koja na kolko dana mužu ima pravo. Znal se red , kuj kolko ima tolko mož i da muze, pa nee bila ni svadja ni zamerka .

Ja se nesam mogal otnem , plačem uprolet kad počne tatko da zbira ovce, ovaj ima pešes, ovaj dvaes, samo sam prvu godinu imal četeresšes, a kad posle vidoše da ovce davaju poviše mleko nego kad gi drugi čuval, svi oće ja da im ovce čuvam. Vikaju mi moi, još samo ovej nekolko, utuvili se ljudi, k’ko da im odreknemo,a i ne pituju me mogu li ja da postizam sve dai jurim po planinu, da pazim da ne uleznu u kolektivsko žito jel krompiri, a pa, da  imaju kude da pasu travu i da se ne maju džabe po utrinu kude i nema kakvo da izedu, pa da posle nema mleko kolko treba da ima kad se napasu kako je red.

A dom, jedva dočekaš da legneš. Spalo se na rogožu, isprve, na zemljani pod, u malečku sobu za nas decu, po svunoć se kotrljamo po patos od jedan zid do drugi, grbine ni gole k’d se otkrijemo, al nek’ko bre Bog udesil, pa i ne pantin da smo se razboljevali, da ni je nos slinavil i da smo imali lekovi.

Zdravo vreme bilo, nee imalo ovija otrovi, ni u vazduh, ni u  ‘ranu, ni u vodu. Ni u ljudi.

Baš kad zaslinaviš, al onakoj , godža i ne mož da dišeš, beoše nek’kvi praškovi u bel papir umotani, pa se razbije u vodicu i toj popiješ i tolko ti.

Al, mi smo malko na rogože spali. Tatko kupi dva kreveta, na vretenca, jedan za njega i mater, drugi za nas decu. Pa kad mati ujesen sas novu slamu  napuni slamarice, pa u onija vuneni  sas crveni cvetovi jestaci turi šuške od kukuruz, pa kad zamiriše na polje i sred zimu, ma, da se ne dizaš ič.

Činimiske, bre,  sve poslatko i poboljo beše. Dal zatoj što si mlad , pa ti miriše i kojo smrdi, i slatko ti i kad malko gorči, neznam. Tike, i sg se osminem kad mi odjemput zamiriše oganj iz golemu sobu na koji majka vari mleko u malečko pocrnelo bakrače, pa u njega zabrka kačamak, a on, mirišeeeeeeeeeee, na žutu carevicu večerom smlevenu u onuj vodenicu što od nju samo zidovi nakriveni ostanuli… A kad ima i maslo mrvčička da turi, taj gu rados i milina nema nigde.

E, u moj život nema romani,al ostanule takve nekve ubave slike i mirisi, koi me ponekad vrnu u toj vreme, pa mi bude milo… I ubavo na dušu.

Advertisements

16 мишљења на „ĆU PRODUŽIM KAZUVANJE, AL DA NIŠTA NE PITUEŠ – 2

    1. Da, reklo bi se da je neko vojvođanskio selo, salaš možda…
      Međutim, nije…
      Bilo je to pored Mlave, u jednoj kućici nalik na one što su ih deca pravila od krede.
      Živi sve to, kako već rekoh, u mojoj nenapisanoj priči.
      Nego moja, nevešta bih uspomene perom ubila.
      Ljubac tebi.

  1. Vala, Nego, bi i meni ubavo na dušu dok sam ovo čitala.
    Jastuk punjen šuškama od kukuruz…
    Spavala sam jednom na šuškarici 🙂
    Zidana peć u belo okrečena, zapećak i te šuške žive u mojoj nenapisanoj priči.
    Hvala tebi za tvoju. Divna je… Šuška… MIRIše… Lepotom oDiše…

  2. Eh, baš si me osvojila svojim pisanjem. Imam donekle slične uspomene iz detinjstva, i ja sam bila čobanica.
    Naročito ti je dobro ovo: Zdravo vreme bilo, nee imalo ovija otrovi, ni u vazduh, ni u ’ranu, ni u vodu. Ni u ljudi.
    Ni ljudi, tako je. Danas nije tako, ali još ima dobrih ljudi, i više nego što mislimo, samo se nekako neupadljivi, pa ih ne vidimo uvek.
    Hvala što si svratila na moj kreativni blog i ostavila divan komentar.

  3. Svrljiško-zaplanjski, kao deo timočko-prizrenskog dijalekta, osobenost je ovih krajeva, još jedno bogatstvo našeg jezika i nešto što isčezava, utapajući se u oderne kovanice i , i dalje često nevešto izgovarane reči, naše književne i tudjice. Razumele smo se.
    E sad, hvala za ovo, kriket, ispravljam odmah, to sam ja malo pobrkala lončiće, slušajući objašnjenje iz prve ruke.

  4. E baš mi je lego na dušu, ovaj tekst. Ovaj govor me uvek podseti koliko volim taj svet, dole, iz jugoistočnih krajeva ove naše lepe zemlje Srbije i taj govor, i sirenje i belmuš, ma volim sve od onde, a nesam od onde. I nikako da ljudima, gradskim, a i seoskim, objasnim koja je lepota življenja na selu, koje bogatstvo uspomena imaju svi oni koji su imali sreću, dobro i nesreću, da se rode u selima, u odnosu na npr.moje uspomene, gradske, beogradske, jedno ćoše, jedna ulica i sve u krug.
    Eh da, pripovedač je pobrkao malo lončiće. Naime klis liči na igru kriket, ne na golf. E to smo i mi u gradu igrali i to sam baš onako, volela. Eh, Negoslava, što ti je žal sa mlados’ teška. Na svu sreću da imamo uspomene, ti na tvoje Negoslavlje, kako ja zovem tvoj rodni kraj, ja na svoj Beograd, a opet i po neku iz tvojih krajeva i onda shvatim, zahvaljujući i ovim tvojim postovima, da sam mnogo bogata, jer imam uspomene, bar.

  5. Lokalpatriotizam, osnova za sve ostale ljubavi prema rodnoj grudi. I narodu, svom, na njoj. Pojačana, ovih dana, svim onim pljuvanjem po svemu sto nam je sveto…samo zato sto neki drugi nemaju istoriju.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s