Čak i nebrojeno mnogo života da imamo, ovaj, sadašnji, samo je jedan i ne može se nikada ponoviti, reče mi jednom, davno, još dok smo živele u istom gradu, prijateljica-psiholog, koja mi jako nedostaje.

U potrazi za kvalitetnim življenjem ovog, ovako jedinog i univerzalog života koji je ograničen trajanjem, ali ne i prostorom, na njenu sreću, odlučila je da ga nastavi na dalekom kontinentu na kojem je sada proleće, a na kojem  su sve njene tri leptirice imale sasvim dovoljno prostora da razmahnu krila u punom zamahu i zaveslaju ka svojoj sreći ničim sputane.

Najpre sam se njenih reči sećala često, a kako je prolazilo vreme koje je donosilo sve manje stvarnih i virtuelnih susreta , tokom kojih je bilo sve manje mesta za opšte i nikada dokrajčene teme, i one su počele da blede.  Reči, same, ne i njihov značaj i poruka, naravno.

Šta je život ? Beskrajni niz trenutaka , onih, dobrih, i onih loših, svakako ? Ili samo ovaj, baš sadašnji trenutak, koji se nikada , nikakvom silom, nikakvim naporom i nikakvim sećanjem, ne može ni ponoviti, ni vratiti?

I šta je, onda, sećanje samo, ako život ne čini i odmotavanje tih doživljenih trenutaka , prenesenih iz prošlosti u našu sadašnjost i premotavanih baš ovde i baš sada?

Živi li, uistinu, iko od ili u prošlosti ? Živi li iko, bar nekad, od ili u budućnosti?

Šta je,meni ovoj i ovakvoj, baš u trenutku dok pišem ovaj pasus, ovu baš reč, ona crno-bela fotografija na radnom stolu – ja, slikana iz poluprofila, s gustom kosom do ispod ramena , zagonentog osmeha, očiju punih nade ? Da li je to samo neki, moj, proživljeni trenutak, ili sam i dalje  na slici ja, kakva sam prestala da postojim još i pre neko što je stari fotoaparat škljocnuo?  Kakva sam se probudila sutradan? Kakva ću osvanuti sutra?

Da li ću, ako se dovoljno sećam tih dana kada sam bila lepša i mlada, uspeti da povratim taj trenutak? I hoće li on, tada, postati moj život? Moj sadašnji trenutak? Moja stvarnost?

Na svakom koraku, vidim vreme. Na svom licu, na očima, rukama, kosi… Na oronuloj fasadi komšijine kuće. Na natruloj grani dvorišnog drveta. Na  izboranom licu prerano  ostarele komšike , za šta nije krivo samo vreme.

Sve su to sadašnji trenuci. Već tren posle, prošli i neponovljivi.

Sve je to život. Nekada spojen u lepe i manje lepe slike, nekada u ružna sećanja, nekada u stvarnost, u život sam.

Koji je, ma kakav i ma koliki, jedan i jedini. Neponovljiv.

 

Zoko, da sam ja tamo, rekla bih da se ovo zove nostalgija. Ovde, ne znam kako da ga nazovem.

Advertisements