Nije žurila s opraštanjem , kako bi što kasnije ušla u kušet kola čiji će je, memlom napojeni ležaj , zauvek vratiti tamo odakle, sada je svesna toga, nije trebalo nikada ni da kreće u ovaj tudji grad, za nju oduvek hladan, stran i ni malo prijateljski.

Gnezdo, svijeno na brzinu i bez imalo razmišljanja, nikada nije bilo dovoljno toplo da joj postane dom. Čak i kada je u njega donosila tek rodjenu decu, dok ih je tu odgajala, lečila, školovala, vaspitavala  , za život spremala, u svet ispraćala…

Baš kao što ni on, oduvek tudj i dalek,a blizak samo onog trenutka kada je trebalo pogrešiti, nikada nije bio  ni malo njen. Čak ni na papiru.Čak ni u snu.

Nije bilo ni prilike, ni vremena, da još jednom reže po svojoj duši i traži razloge prenagljene odluke da krene sa njim, onog davnog zimskog dana kada je, tek došla iz škole, trebalo da iz prodavnice majci donese čokoladu za slavske kolače. Zgodni komšijski rodjak , sa kojim se srela par puta i u seoskom kafiću , razmenila  sa njim nekoliko kratkih  skrivenih poljubaca  na povratku kući i još toliko prostih rečenica,  smotao ju je šarmom svog neodoljivog osmeha , drhtavim  nežnim dodirom koji je u njoj izazvao damare od kojih se ne da zaspati, leeeeeepim lažima koje su joj širile srce nesviklo na lepa osećanja.

Na njegovo , odlazim sutra, hoćeš li sa mnom, samo je nemo klimnula glavom , rešena da ga prati dokle ga noge i njegova luda pamet nose .

Iz obližnjeg grada javio je rodjacima da, pod a)- jave njenima da im je ćerka otišla sa njim , u njegov dalek grad i da je ne traže i da ne brinu i pod b)- njegovima, da je krenuo, sa njom i da im dovodi snaju.

Za svoje je sigurna da su beskrajno brinuli, ali i da su bili ljuti, besni, razočarani, posramljeni u isti mah, njenom neobjašnjivom odlukom da tek tako, bez najave, nagoveštaja bar, objašnjenja, ijedne reči, pozdrava, ode, ne dočekavši ni  slavu, ni matursku haljinu, ni diplomu, ni ispraćaj kakav joj dolikuje…

I ništa je, od njenih, nije , niti bi je toliko iznenadilo, kao onoliki i onakav  doček, njih dvoje, na železničkoj stanici njegovog grada, na kojoj su se postrojili ozbiljnih, zabrinutih lica sa kojih je još jedino dobrodošlica upućena njoj mogla jasno da se razazna.

Sve ostalo, postalo joj je jasno čim su kročili u kuću.

Njegova labilna narav, čitala se sa majčinog zabrinutog lica. Sa očevih usana. Iz podgurkivanja , kasnijih dana došavših komšija, rodjaka, prijatelja, iz starog kraja i iz novog grada.

Prvo je rekao da neće u istu sobu sa njom. Onda je od oca dobio žestok šamar, od čije jačine je i sama počela da drhti . Onda je on skinuo dušek na pod i tu ostao mnogo  narednih dana, tokom kojih je ona nemo zurila u plafon, razmišljajući jedino o tome koja je smrt najmanje bolna.

Ne pamti kada mu je postala žena, tek, dvoje dece se stvorilo nekako u toj kući njene tuge i prećutne podrške njegovih , spremnih da joj oproste svaki propust, samo da tamo, u starom kraju ne bi pucala bruka …

Noći , dovoljno duge za kajanje. Jutra ,  dočekivana  podbulim očima s podočnjacima koji nemo svedoče .Pogled u prazno. Molba ,  u još praznije. Kajanje. Zubi zariveni u šaku, da se uguši jecaj.

Njihovi životi kretali su se paralelnom putanjom. Da se nikada ne dotaknu. Da se ne ukrste nikada više. Bez pogleda. Bez reči.

Stranci, od prvog dana, do kraja.

Sve dok je mogla da trpi. Dok je  utehu nalazila u zagrljajima detinjim. Dok nisu otišli , oboje, daleko od kuće u kojoj su imali sve, samo ne istinsku toplinu porodičnog doma. Koju su našli, ali za sebe same, na nekim drugim krajevima sveta.

Kada je i postala sigurna da je sa preduge staze za nigdinu stekla pravo  da se vrati. Tamo, gde joj je nekada bilo toplo. Gde je , jedino, sećala se kao kroz maglu, mogla da zaspi mirno, bez snova iz kojih se budi ustreptala i u suzama. Gde je nikada više neće pitati zašto i kako. Gde će joj se obradovati, iskreno i s rukom pruženom u zagrljaj koji nudi davno izgubljenu sigurnost.

Dovoljno stara da spozna uzaludnost zakasnelog kajanja, ali  i dovoljno mudra i mlada da pokupi niti svojih iskidanih dana i izneverenih nada, u pokušaju da ih spoji u iole smisleni niz i red, zažmurila je na jastuku koji je mirisao na prašinu, rešena da samoj sebi pruži onu životnu šansu, koju je privremeno izgubila tog davnog dana kada je nepromišljeno klimnula glavom zgodnom komšijskom rodjaku.

Kojeg je znala jedva par dana… i kojeg i dana kada je otišla zauvek  nije znala ni za jotu više.

Advertisements