Tajna ribarske kuće starog moreplovca i njegove udove pok strine Mare

Volim ovu kuću .Njene kamene zidove posivele od voda koje je, već dva veka ,  zapljuskuju s neba i s mora, njenu  škripavu gvozdenu kapiju  i ogradu ,koja je okružuje poput čipke   ,pa ti  se izdaleka čini da gledaš mali raj u beskrajnom zelenilu koje se  izdiže iznad nje.

Kao mala, volela sam da lutam njenim hodnicima i sobama,  u mom sećanju daleko prostranijim nego što su to uistinu. Svugde sam mogla, i smela, da zavirim . Svaki predmet da dodirnem, zagledam, pomerim, ako poželim.

Jedino nisam smela  dalje od početka drvenih stepenica koje su vodile na tavan. I baš zato, moj pogled se najviše i najduže  zadržavao na njima. Šta li je to, gore, kada mi moj deda-stric , u čijoj sam se kući  osećala kao u svom domu, ne dozvoljava ni da privirim, pitala sam se , dok sam odrastala na relaciji bokeljsko ribarsko naselje koje prerasta u turističko mesto , u kojem provodim leta  – moj bosanski rodni grad , u koji sam morala da se vraćam zbog škole.

Volela sam ga, tog starog moreplovca s neupaljenom lulom u ruci, čije sam priče o dalekim morama i lukama mogla i volela  da slušam danima. Njegove oči pune neke nedokučive tuge, koja ga je odvajala od nas, njegove druge žene, strina Mare i mene, čak i kada smo sedeli , jedno pored drugog, na divanu za koji je govorio da ga je kupio od nekog Marokanca ,zbog prelepih boja koje su se presijavale na suncu. Njegov zagrljaj, u kojem saqm se osećala tako sigurnom i srećnom.

Nikada nije hteo da razgovara o tajni stepenica koje vode na tavan, o tavanu, o  dugim satima koje je provodio na njemu, najčešće sam . Ili, ponekad, ali retko, sa Marom u društvu.

Pre nego što smo se zauvek oprostili od njega, onda kada sam samo godišnji odmor mogla da provedem u staroj kamenoj kući koju sam obožavala, obećala sam mu  da ću brinuti o strina Mari. I da ću je, kada dodje vreme, sahraniti u istoj grobnici, gde je već počivala njegova prva žena. I gde će je čekati on.

Obećala sam mu i da ću brinuti o njegovoj kamenoj kući koju je sanjao tokom svojih dalekih putovanja, češće nego i prvu i drugu ženu. Da neću dozvoliti  da bude  vlasništvo nekih stranih ljudi i da ću negovati uspomenu na njega.

A tavan, deda, šta ću s tavanom , pitala sam, bez odgovora.

Ostavši sama, strina Mara je, s ključem od tavana vezanim za pojas široke nabrane suknje od svile, donete nekud s Istoka,  sve češće  vreme provodila na tavanu. Najpre bi se čuli njeni teški koraci po drvenom stepeništu, pa škljocanje ključa u bravi koja nikada nije podmazivana, a onda bi se, posle njenih par koraka iza tih , za mene oduvek tajnih vrata, sve utišalo.

Ni sama ne znam kako mi je uspelo da se, jednom dok se , dremajući, izležavala u hladovini stare velike smokve, dokopam ključa , zaduživši muža da je zabavlja  dok ne obavim svoju misiju prve posete tavanu.

Iza teških tavanskih vrata dočekale su me ogromne škrinje s blagom koje je deda donosio iz čitavog sveta. Velike bale japanske svile, indijske, kineske … jednobojne, šarene, božanstvenih boja i dezena. Porcelan, kakav ni u jednoj radnji nije mogao da se vidi. I u velikoj činiji za supu, sakrivenoj na dnu bezlične škrinje pune bezvrednih sitnica  – dugačka zlatna ogrlica s dijamantima, koju sam zapazila na staroj fotografiji u njihovoj spavaćoj sobi. Pored dede, koji sedi, stoji njegova lepa prva žena, na čijem poprsju blista ogrlica, koju sam tada držala par minuta u rukama.

Nikada više nisam uspela da se domognem ključa. Ni onda, kada smo  skoro izginuli, usput, žureći iz Mostara, na vest o požaru u staroj kamenoj kući.

Kažu, kada su ugasili požar , vatrogasci su je pronašli kako sedi na udaljenoj terasi, pokrivena ćebetom. Gasite li, mirno je pitala, objasnivši im kako je u snu nespretno gurnula stonu lampu. I kako je  izašla napolje, probudjena dimom.

Ja je ništa nisam pitala. Naslućivala sam da taj požar ima veze sa sve većo zlobom koja je izbijala iz nje.

Taman smo sredili kuću, kada se razbolela.

Nisam se, posle njenog ukopa, odmah uputila na tavan. Prolazile su nedelje, a ja sam oklevala , bojeći se onoga što me tamo čeka.

Zatekla sam sve  onako kako sam ostavila, onoga dana kada sam na brzinu zadovoljila svoju radoznalost, dok je strina Mara dremala ispod stare smokve.

Jedino onog dugačkog  zlatnog lanca s dijamantima , sa fotografije deda-strica i njegove lepe prve žene, nigde nije bilo…

Nenapisana priča čije je reči oduvao vetar

Vetar je jutros oduvao reči s jagodica mojih prstiju, pa sada nemam čime da saopštim sve  one misli   od noćas.

 

hvala Jeleni
hvala Jeleni

Ta priča, čiji fragmenti od jutros  kruže spiralom ledenog daha neba  koji ih diže i baca, trebalo je da bude bajka . S jednim glavnim  junakom , kako to obično biva … i prinčevskom krunom na njegovoj glavi. S jednom crvenom ružom i samo jednim trnom , od čijeg dodira nečijeg prsta nastaje kap boje rubina .

I eto, zbog tog vetra koji je oduvao reči s jagodica mojih prstiju, jedna princeza noćas neće moći da usni .I bez onog zrna graška ispod tovara mekih dušeka, nemirno će se prevrtati , tražeći sebe u nenapisanoj priči s hepiendom na kraju.

Umeju , vetar i sunce, voda i vatra, snegovi i kiše, munje i komete, opasno da se drznu kada se umešaju u sudbine prinčevske . Da pomešaju gorko i ljuto,  slano i gorko, ljuto i slano, pa u tom galimatijasu ukusa ni zla veštica ne ume da se snadje.

Pa ode sve dodjavola i u tri neke lepe.

I od bajke, onda, nastane samo basna , s naravoučenijem, na sreću, bar neke vajde da bude.

Nikada nemoj princezi , koja doziva pticu u letu i sanja goluba kako na dlan joj sleće,  reći da poznaješ princa.

Svejedno da li vetar oduva neke reči ili princ ostavi trn na ruži,  princeza će morati puno suza da isplače , dok on reši da pogled baci na njene oči.

Loš prevod njegovog ćutanja i njena zaludna čežnja

Sretali su se, gotovo svakog jutra,  na ćošku zgrade u kojoj je te godine stanovala . On samo što bi  prešao pešački prelaz i uputio se u buregdžinicu , smeštenu u prizemlju njene zgrade, u kojoj je najradije doručkovao. Ona, uvek u kašnjenju, kako trči ka autobuskoj stanici , na kojoj je on maločas sišao iz prigradskog autobusa, koji ga je dovodio na fakultet .

Primetila je, najpre, ona njega, s prozora svoje samačke sobice, dok bi se ogledala u staklu otvorenog prozora , kroz koji je dolazio miris bureka . Bio je, za nju, autentični lik iz bajke o princezi koja, nije baš znala da objasni, da li je ugušena zalogajem otrovane jabuke ili je uspela da nogu smesti u staklenu cipelicu dva broja manju, ali je, po otkucajima svoga srca kada ga sretne, znala da je baš on  taj , njen lični princ. U to je bila sigurna. Baš kao i u to da on jede isključivo burek  sa sirom. Čiji recept je, u kućnoj varijanti, danima isprobavala. Za svaki slučaj.

Onda je on primetio kako mu se osmehuje s prozora iznad buregdžinice.  Pa bi , još i pre nego što izadje iz svog  autobusa ,  jednu ulicu i pola parka udaljenog od tog prozora,  primetio tanani titraj smeška na svojim usnama. I malo dečačkog crvenila na obrazima, kojeg se stideo.

Bio je samo običan došljak iz malog mesta, nespretni brucoš  u potrazi za  znanjem i radostima koje pružaju svetla grada koji mu se činio ogromnim. Razmaženi sin jedinac, kojem je bilo lako da tamo, odakle je došao,šarmira svaku na koju se namerači. Ovde je, već na prvom koraku, zanemeo. Izgubio se u gomili sveta ,  grada u kojem je i sam postao bezimeni.

Pa zaboravio i to kako je  bio centar sveta, ne samo svojih roditelja, već i šire, a najviše čitave one horde zajapurenih devojčica, uvek očaranih njime.

I džaba mu se devojka ,čijoj se dugoj plavoj kosi i gracioznom hodu divio izdaleka,  smešila prilikom svakog susreta. I džaba što bi tek neprimetno zastala prilikom svakog susreta. Džaba je očekivala uzvraćni osmeh, naklon, pozdrav.

On bi zanemeo još i pre nego bi ugledao njene plave uvojke . Znojavih dlanova ,  sa srcem koje ubrzano lupa, žurio bi da što pre udje u malu prodavnicu bureka i sedne za svoj omiljeni sto pored prozora. Kako bi je odgledao, dok zamiče kroz park do stanice…

Njena čežnja je bila uzaludna . Zato što je pogrešno prevela njegovo ćutanje prilikom svakog od bezbrojnih susreta, na uglu zgrade  s čijeg prozora ga je zapazila, tik uz ulaz u buregdžinicu, u koju je , razočarana, prestala da odlazi …greškom.

Ako se plašiš da kreneš , nikuda nećeš ni stići

Ne stoj. Ne čekaj. Ne oklevaj. Ne iznalazi razloge predugog tapkanja u mestu, niti opravdanja za nedoumice koje te zakivaju za prag i ne daju ti da se pomeriš.

Govorili su joj , dobronamernici , svesni svih  tih njenih glupih  kočnica koje su , od osobe sposobne da dohvati nebo, napravile  stvorenje koje hoda, diše,  ustaje i leže, uči , radi,  misli, čita … ali ne živi.

Razmisli . Odbaci stege . Odluči. Uzmi svoj deo života koji ti rodjenjem pripada, svojim ga rukama oblikuj, po sopstvenom liku. Ne robuj tudjim principima.

Savetovali su , s najboljim namerama ,oni kojima je dopustila da dotaknu deo njene , zatvorene , sputane duše .

Nije ih čula. Kroz njenu svest prolazile su samo direktive – idi, dodji, uzmi, daj, čini, slušaj , nauči  … smeš, ne smeš, možeš, ne možeš, ima, nema …

A onda je , jednog dana koji je ličio na sve prethodne , dosadan u svom sivilu , čula   nekoga ko za sebe kaže – ja sam nesrećan. Jako sam nesrećan i ne znam da li ću ikada biti srećan. Ne znam, čak, mogu li biti makar zadovoljan. Čitavog života sam tražio sreću i nisam umeo da je nadjem.

Kako se traži sreća, pitala je, odjednom svesna sebe i sopstvenog prava da bude srećna.

Na to pitanje , tako obično, svakodnevno, ljudski razumljivo, niko nije zno odgovor.

Najmanje onaj , koji je samo znao da je nesrećan . Iako je ceo život proveo u  traženju – sreće.

Ja neću tragati za srećom , odlučila je, svesna da je nju, varljivu pojavu kratkog trajanja, najčešće, teško naći na tom zaludnom putu bez vidika i putokaza.

Ali je , tog trenutka , odlučila da krene. Do njene svesti doprla je, konačno, rečenica koju je toliko puta dosad prečula – Ako se plašiš da kreneš , nikud nećeš ni stići.

Kad god je u dušu svoju pogledala

Kad god bi se našla u situaciji da se ozbiljno zamisli nad nekom temom, znala je, negde na sredini tih misli javila bi se svest o prolaznosti … kojom bi dovela u pitanje željeno uspostavljanje reda u svojoj glavi, čemu je spočetka težila. Davno je prestala da smišlja sebi mantru, kao univerzalni lek za sve nedoumice, nesanice, nepoznanice … Kao fini masažer za mozak, poput brojanica koje, u laganom spoju s jagodicama prstiju , unose mir i  spokojstvo u um, duh i telo sviklih na blagodeti ovih božanskih mehaničkih  pokreta .

Gotovo uvek  je negativnost , bez obrzira na njenu vrstu i poreklo, bila vinovnik  svakog njenog zagledanja u sopstvenu dušu. Uvek neka loša slika ili reč, film s teškom porukom, vest , pročitana ili primljena krajičkom sluha, dok se skoncentriše na nešto sasvim drugo – dobru knjigu, kuvanje ukusnog jela,ručni rad… tastaturu.

Nije inteligentno, govorila je sebi i drugima, toliko se uzbudjivati nad lošim stvarima, vestima, dogadjajima, ljudima . Tim pre, što    na malo toga možeš da utičeš. Što gotovo ništa ne možeš da promeniš.

A sve to , što te danas rasplače, naljuti, razbesni, rastuži … već sutra će biti manje bolno ili ozbiljno, tužno ili setno. I u svakom slučaju, sve je  prolazno.

Samo tragovi  tih negativnosti koje nam uzburkaju misli, nerve, čitavo biće, samo njihove posledice ostaju , spletene s našim nervima,šćućurene u sivim ćelijama, srasle s krvnim zrncima.S pretećim posledicama.

Ako ne mogu te loše vesti iz spoljnog sveta da promenim , tu spoznaju stvarnosti koja se nadvija nad našim glavama, nad našom sadašnošću i budućnosšću, te ljude koji žele, čine i govore zlo, tu mržnju, pakost, zavist i zlobu koja nas okružuje, šta , onda, ustvari, mogu? Šta smem?

Zagledana u svoju dušu, shvatila je da može samo jedno – da počne da menja sebe. Da uspori , zastane, izbroji , uzme dah… Da ne zatreperi nad svi što je gane, trone, prene, zabrine…

Sve je, ionako, prolazno …

Ednu sam volel, s drugu me veriše, sas treću oženiše – 5

Ja, da pretpostavimo, verujem u sudbinu.  K’ko su ti sudjenice namenile čim se rodiš, ete takoj će ti bude od tija dan , pa sve dokle zažmiš.

Od k’ko sam pošal po sedenjke i počel da se zagledjujem u žensko, mene se samo edna dopadala i samo sam uz nju volel da sedim dok se lupi kukuruz stovaren na gomilu, izvečer, kad se posvršavaju jesenje rabote po polja. Beše mi, nekako, legla na dušu , pa mi lepo cel d’n dok rabotim, i kad spim i dok se budim, a najpoviše dok sedimo i lupimo kukuruz , po red, po kuće, na sedenjke.

Ženiš se, kaza mi ednu večer, dok sam ja govejal uz nju . Ne smeja ni u oči da ju pogledam . A i koje  se ima  priča. Bašta se razbole, sestru odadomo i sve pare što beoše izdavamo na darovi, proševinu, veridbu, svadbu i miraz. Onoj što sam doneso iz pečalbu , drugu godinu, taman za brašnance, tatku za lekovi i da se kupi svinja za ranjenje dogodine.

Dokle se obrnu, ja beo veren. Devojka, iz našo selo, pomlada od men taman kolko da nesmo bili zaedno u školu. Provrevili  smo nekolko put , naši sve ugovorili, svadba zakazana …

K’d, edno jutro njojna majka plače pred našu kuću. Sinko, sinko, vika i vrta darovi što smo na veridbu odneli, izede ni ovoj djubre, sve ni obruka , koje ću praim neznam.

Ko’e je bilo? Njojna ćerka si imala momka , živela si već sas njeg i znala je, ja preko toj neću prejdem. Pa pobegla za njeg , bolje na vreme nego bruka da puca.

Men’ mi laknu. Ko’e, pa nee mi ni bilo do ženidbu, a kamli do nju. Nek voe sas sreću, neje toj za našu kuću.

Oženi se, poposle , drugu prolet,s polepu i pobolju, poštenu. Ono, neemi isprve bilo baš pravo, al posle se zdušimo, ona me slušala i sve beše od prv dan kako ja reknem.

U našu kuću je takoj. I u tudje kuće, kolko je men poznato. Muška glava odredjuje  koje će se raboti i kako će se raboti, a žena ima da savije glavu i da sluša. Ako neće ćutek da  izede.

Neje se t’g mlogo pričalo kuj kuga i kako i kolko i da li ga voli. Ma, ič se ne oratilo od tija stvari, nit se pa imalo vreme, kad se od jutro do uvečer boriš da stvoriš, da stekneš, da se obezbediš pa da ima da se ne gladu’e , da ti bude toplo u kuću i da se poprinovi u kuću kojo zatreba.

A sudbina ? Pa od toj sam tejal da ti priča, odprve.

Neku godinu pred ženidbu, ido u trećo selo  od našo, na Svetoga Iliju, po neku rabotu i taman ulezo u toj selo, sreto edno devojče u zelenu vutarku sas crne šare,  odlati oko nju kako ona pruži korak. Okrenu se, kad projde, pa se zamisle i reko si, kolko za mene  – Ko’i li će nesrećnik  pa ovoj da uzne, glega k’kvo je smotano i svo nikakvo.

K’d, jedno jutro, beše mož’ i pola godinka kako je došla, ja ustado, ona se dizala stalno pre men, da založi oganj i pomuze kravu, umivam se ja nad lavor, a ona unosi mleko da ga turi na kube da se kuva. Oblekla onuj zelenu vutarku sas crne šare, pa odlati oko nju,  ama baš kako k’d ido u njojno selo da uznem onija trnokop , na Svetoga Iliju.

Ti li si u toj vutarče bila na Svetoga Iliju , polani, k’d onoj poče kiša pa otča nisput, pitujem ja, a ona vika, ja sam.

E, takoj i dobi’ odgovor na onoj mojo pitanje . Ja gu uzo.

Al, ne žalim. Lep si život poživemo i decu očuvamo i na put izvedomo i zaedno ostaremo. Ono, s’g, zaedno nemož’ da mremo, edan mora prvi, al si sve nek’ko mislim, za žensko je bolje kad ostane samo, nego za muško. Pa, kako ni Bog rekne. Neću mu se mešam.

A ŽIVOT TE ČEKA, NA PRVO ĆOŠE DA TE SOPLETE – 4

I takoj, k’ko te ljuljka zaljulja  dok još nesi , čestito, ni progledal, takoj će ti bude posle, cel život. Džabe će se ti otimaš i džilitaš k’ko mlado ždrebence još neuzjašano, ima ti navuče samar na glavu , pa makar crkal od muku i od nepristajanje.

Nikoj ti ništa i ne vika, nit pituje,  a i ne treba ništa tuj da se rekne, znaš si i sam da se raboti mora i da sve što oćeš na grbinu mora da ti se rodi. Da ti sune nema kuj, onoj što posna zemljica stvori nee taman ni za gol život, kamli da se nešto priprai, doprinese, privredi…

Kad se vrneš dom, iz kirimdžilak, tatko rasporedi koje se donelo, i kad zaedno idete i ako ideš sam. A ti, jedva si dočekal da se izvidiš poselo sas drugari, da se poigraš, štoćeš, još si dete ,  ako si dorasal za pečalbu .

Poodmore te, malko, neki dan, pa te pa upregnu u rabotu. Ko nikad da se iz kuću i nesi mical i ko da ‘e sve na teb čekalo .Nemaš vreme ni da misliš , još si dete , drugi misli mesto teb’, ni da planiraš, koe, tag se tatko za sve pituval, a da sanjaš … i neznaš koje će sanjaš, ako se ne računa onoj, zaspiš, pa ti u neko doba iskačaju slike. Pa se probudiš, a nemož se setiš koje si sanjal, ili pa znaš, pa se pituješ na kakvo će pa iskoči.

Dok se okreneš, ene te na sedenjke, zamomčil si se ,gledaš kvo rabote i orate postari . I crveniš, kad te pogleda neko devojče. Jal kad ti pogledaš u nju. Pa čekaš da negde zasviri, da platiš pa da vodiš kolo, a ona do teb’. Pa džabe li ste uz ovce svirali uprsti i učili, rumenku, moravac, čačak il’ leskovačku četvorku …

Ono, ne da nema kojo da se priča – idu proševine, svadbe, slave, ispraćai u JNA,pa te po dvegodine nema dom, pa slave, preslave, litije, pa pečalbe … sve ukrug.

I ne mi mene, al časan ti reč davam, što mi beše život težak, nego što brgo proodi, a ti i ne vidiš da proodi. Sve dok se ne okreneš, jedan dan kad ti se dosadi i kad vidiš da polagačke zajeckuješ i nemož više kako si dojučer mogal.

I vidiš, život, toj ti ‘e edno dugačko  penjanje uz strminu , sas golemi teret na grbinu . A ti se upinjaš da se pobrzo najdeš na vr’, da baciš onija teret, a ne znaš da, kad se popneš, više nisi ni za što.

I da ti je mlogo bolje bilo dok si se penjal i stenjal, pod tija teret, nego kad si stigal tam kude si naumil. I otkude počinjaš samo da padaš.