KADA SAHRANIMO SUTRAŠNJI DAN

 “ Ову теорију је смислило древно пророчанство Маја. Надомак средње америке, неки чкоде је смишљао пророчанство да би заплашио народ. Маје су живеле у периоду од 250 до 900 године што њих, наравно, није бринуло за смак света, јер неће ни доживети то.

Апокалипса се ближи. Сада је 2012 година, што изазива неку језу. Досада је било најављено доста смакова света али ово је некако другачије. Звучи опасније. 
Иако неки људи мисле да ће смак света изгледати као да ће доћи један зрак и сви ми нестати, није тачно. Смак света полако долази кроз разне експлозије, 
земљотресе, вулкане, поплаве, кризу итд. “ – http://vukajlija.com/smak-sveta-21-12-2012/605062 – preporučujem za pročitati i ostatak teksta.

Kada sahranimo sutrašnji dan , da li ćemo se probuditi drugačiji i bolji ili ćemo nastaviti kao da nam koliko juče nije bilo svejedno što nam je to , možda, zadnje budjenje ?

Kada otvorimo oči prvi put posle 24 nula-nula  dana za koji nastojimo da verujemo da nije sudnji,  hoće li sve biti isto kao juče i prekjuče i svaki drugi dan pre njih ? Ako uopšte uspemo  i da  sklopimo  oči , u neverici i neizvesnosti , veri i neverovanju, nadi i molbi , šegi i sprdačini, ko već kako  ?!

Hoćemo li reći, hvala ti, Bože, što baci pogled i na nas , grešne, ili ćemo uz rituale svakodnevice brže-bolje  zaboraviti onu tihu zebnju koju smo, dotad,  i od sebe krili ?

Hoćemo li se , bar , upitati čime sam to ja, sam, uvredio  ovu našu planetu koja je možda mina u zakrvavljenom nebu  ( Branko Miljković , parafraza)  ? I čime se mogu iskupiti za sve  grehe mojih predaka, i moje lične, prema njoj , prema ljudima i svemu što je živo,  prema  svemiru ?

Hoće li od nas, vrednica, lenština, dobrica, zloća, srećnika, paćenika, pametnih , glupih, skromnih, gordih, taštih, lopova, poštenih, tvrdica, dobročinitelja,udomljenih , beskućnika, ubica, gramzivaca  i inih, hoće li duše ikoga od nas od tog trena biti bar malo plemenitije ?

Hoće li se iko pokajati ? Za lošu reč, za zao pogled, za pokradeno il nevraćeni dug, za uvredu kuma il roditelja, komšije il deteta . Za obećano a neučinjeno, za uzeto i nevraćeno, za neuradjeno , neodgovoreno, nezahvaljeno.

Kada sahranimo sutrašnji dan i vratimo se u svoje redovne misli, na uobičajene puteve i  poslove  , na ista traženja  , za isti sto , u isti krevet , medju iste ljude, da li ćemo biti bar malo topliji prema svetu  koji nas okružuje ?  Bar malo plemenitiji prema čoveku ?  Malo iskreniji prema sebi ? Zahvalniji Bogu i svemiru ?

Nije nam prošlost zalud poslala ovu opomenu, isuviše blagu za sve ono što smo učinili čoveku i planeti za duga vremena od kad je naslutila ovo , naše vreme u kojem više nema gde da se pakuju produkti čovekovog samouništavanja. Na čoveku je da izabere …

Advertisements

12 мишљења на „KADA SAHRANIMO SUTRAŠNJI DAN

  1. Na zalost, postoje ljudi kojima je svaki dan smak sveta, bez izgovorene reci i pored cinjennice da im nista ne fali, naprotiv.
    Takodje, puno njih nikada se nece zapitati niti ce dati sebi tu „slobodu“ da se iskreno izvinu, da iskrenu kazu da nekoga vole, da to pokazu i delom a najmanje recima.
    Ali to je nas univerzum i zato nas razlicitosti koncipiraju kao drustvo u kojem imamo oba kraja…

    1. Da, dva kraja – kao crno i belo, ka lepo i ružno, kao sreća i nesreća, ka dobrota i zloba…i kao sve ono što je neizostavni deo svake epohe. Naša je samo malo komplikovanija , sa više načina samouništenja, pa, kolko traje, nek traje…
      Dobrodošlica za tebe, Deda.

  2. Ništa se neće promeniti jer ljudi generalno ne žele da se menjaju. Zašto? Pa zato što je to teško i što je ponekad i te kako bolno. A i nekomforno je, zar ne?! Dan kao i svaki drugi. A ovi koji su mu prethodili bili su, zapravo, iskorak iz svakodnevice. Mislim da im je to bila glavna svrha i cilj.

  3. Najlakše mi je da verujem u ono – dolazi do promena sistema vrednosti i na s-ceni će biti nešto drugo, a ne materijalno. Dobro, malo gladi za nevernike i preživljavanje samo uz vraćanje majci prirodi i zemlji, koja nas lebom rani. Treći svetski rat, koji je davno počeo…
    Uh, ljuta sam i ja…

  4. Не треба бити никакав профет, сама наука долази до те спознаје… Ова цивилизација нема будућност и вјерујем да ће нестати, али не вјерујем да ће то бити „напрасито“, како многи „дозивају или прижељкују“… Било би то превише „безболно“, што ова цивилизација није заслужила…

    Као што је природа дугорочно „силована и изнурана на све могуће начине“, тако ће и ова цивилизација „бити ломљена и уклањана лагано, све док не издахне“. Нисам птица злослутница, и нимало се не радујем томе, као што се не радујем ни људској немарности, људској заборавности, нити било којој од „цивилизацијских глупости“…

    Када сахране сутрашњи дан, они који су се највише плашили за своје „дупе“, наставиће опет по старом наученом и уходаном обичају – мислити само на себе, јер „они су стуб цивилизације“… цивилизација треба да живи само док они постоје… ах, ах, и у недоглед ах, тако сам љут…

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s