Ознаке

, , , , ,

Opet su joj danas suze potekle.

“ Šću pra’im, skuva’ malko žice, pa   da mi dadeš  neki ora’ , znaš da mi’e  zajutre slava . Da napra’im žito , od kolači ne znam koje ću prve , posno sve skupo. A penzije malečke . Dok poplaćamo računi i lekovi, za lebac jedva ostane.“ – ispriča juče, potuljena,  rukama koje drhte više od godina nego od  hladnoće  stežući omanju plastičnu kesu. Ispijenog pogleda ,glave smanjene u pesnicu krupnijeg muškarca.  Odevena u  par  povećih vunenih džempera i bluza , preko kojih je prebacila iznošeni višebojni šal s resama , koje lelujaju ispred njenog lica .

Danas ponovo zakuca na vrata … nema običaj da zvoni, nego se onako lagana, hitro popne uz stepenice , sasvim nečujno, pa još tiše savijenim prstom čukne u drvo ili staklo. I, ne čekajući odgovor,  ulazi . Uvek skrušena.

I uvek na ivici suza. I što nemaš, stvorio bi joj u trenu, samo da ne gledaš tu bol u očima ispijenim od , Bog će ga znati kolike količine suza i gneva proteklog kroz njih. Od izneverenih nada i čekanja na nešto što se nekada zvalo bolje sutra.

Imala je dovoljno  vremena da shvati da ga nikada neće dočekati. Valjda su joj zato  jutros suze ponovo potekle.

A tražila je samo malo šećera u prahu i morskog orašćića. Za slavsko žito.

Advertisements