MOJI ZLATNI BLOG DRUGARI I NJIHOVI KOMENTARI

– Svako ko je napisao bar jedan tekst na blogu , zna koliko se lepo oseća kada shvati da se ljudima -naravno, nekim, JER JE I NEREALNO OČEKIVATI DRUGAČIJE,  svidja to što piše . A još kada uslede komentari – i to ne samo puni hvale i aplauza, već i oni s oprečnim mišljenjem, ali su, svejedno, svi dokaz toga da vaši tekstovi nailaze na nekakav odjek , onda dobijete neki novi , jak i toliko podsticajni vetar u ledja, pa dugujete, pre svega sebi , da pišete dalje i još više.

Čitav moj život je , na neki način, pisanje . Kroz školovanje, negovanje lepe reči , stidljivo objavljivanje poezije , pohvaljivani pismeni zadaci … Jednom me je, čini mi se u osmom razredu osnovne škole, nastavnica zamolila da batalim pesmu koju sam spremala za takmičenje recitatora i da  recitujem svoju, tek nagradjenu onom , nekada čuvenom Zmajevom nagradom koju, verovatno, ima svako negde u svojoj osnovačkoj karijeri.  Stala sam na pola i rekla – izvinite, ali ne mogu.

Posle sam, iako matematički smer, bolje ocene dobijala na pismenom iz srpskog, nego iz matematike. Da i ne pominjem kako sam umesto željene žurnalistike ili književnosti, upisala ekonomiju, a ipak ceo radni vek provela kao novinar, o tom  sam takodje  već nešto pisala.

Ali, osećaj da vas čitaju čitaoci novina, lokalnih, doduše, ne donosi ni približno toliko ushićenje, čak nikada o takvom osećanju nisam ni razmišljala,  kakvu radost, polet i elan, po principu tri u jednom, donosi svest o čitanosti bloga. Bar meni, ne znam za druge.Novine su, ipak, kolektivni čin. Ovde ste sami. I jedino od vas samih zavisi hoće li se ono što napišete dopasti nekome ko slučajno ili namernu svrati na vašu adresu. I da se vrati. I da vam kaže koju reč.

Naleteh noćas na neki tekst sa savetima za popularnost bloga. Nisam, ali časna reč, nisam htela da se zadržavam puno na njemu, pročitala sam  u drugoj polovini mog blogovanja toliko sličnih štiva, ali mi je pažnju zadržao ovaj  savet – Čestitajte svojim najčešćim komentatorima, a najboljeg nagradite. Nagrade ostavljam za neke jubilarne cifre, nisam Piroćanka, časna reč,a ovoga puta samo pominjem svoje blog drugare sa vrha lestvice onih koji me usmeravaju, nagradjuju, opominju…svojim komentarima.

Prvo mesto dele moja draga dollybel , koje nam nema jedno vreme, zaključala je svoj blog i skida tekstove kako bi ih jednoga dana preselila u knjigu i onaj kojem sam već posvetila , sasvim sluč… ups, kažu da ništa u životu nije sluč…o. Priznao mi je da više voli da čita onu mene iz koje  ispari novinarka. Ja volim da čitam njega, svakojakog, i uvek.

 Za njima je neko čije tekstove s posebnom dozom humora , koji me uvek nasmeju onako, istinski, i iz srca, mogu da čitam u svako doba i svakojako raspoložena. Ume i da me gane, rastuži, navede na ozbiljna razmišljanja, koji put i na suze. Jednom je bio bašbaš ozbiljan, ustao u odbranu Beogradjana, od mene, koja je samo branila Nišlije. I to ne od njega, nego od neke nabedjene Beogradjanke, koja je svoje komplekse nesnadjenog došljaka lečila pljujući po ne-Beogradjanki. Ironije, ti si moj omiljeni drug, kako znaš i znam da se ne ljutiš na mene. Kako god, od njegovih, nekih, pohvala, toliko sam crvenela, da sam ga zamolila – samo da me ne hvali. Neću mu reći, da mi i dan-danas crvene obrazi, prijalo mi je to.

Pa neko čije priče , naizgled slike obične svakodnevice i prošlog znaju da probude tugu, nemir, sećanje na san i sne,  utkane u čarobna sećanja . Ume lepo da piše jednako koliko zna i druge lepo da čita. Njegovi komentari kazuju sami kako zna da tudjem pisanju udeli kompliment. Koji se pamti i, takodje, daje polet i snagu. Hvala ti, još jednom, Wojciech , nadam se da ti osmeh pohodi lice onoliko puta na dan koliko nisi ni pomišljao da može.

Obradovala sam se kada nam se vratio neko ko je mnogo nedostajao. I slikom i rečju. Mlad, senzibilan,  višestran, višeslojan…zaslužuje da mu bradati deka u smešnom crveno kostimu ispuni sve, ne samo jednu želju. A mlad je, mada ne veruje da je više mlad, pa ia vremena za to, da radi na svemu što može, kako jednoga dana ne bi zažalio što  neke želje nije ostvario . Sebi i drugima.

Neko ko u svoje literarne sastave ugradi toliko istorije, da slobodno mogu poslužiti i kao dokument vremena prošlog,  a istovremeno toliko nežna i krhka dušica puna nežnosti i emocija… naša Rada. I kad piše o tugama iza kojih naslućujete suze, i kad  se seća i kad pominje vreme sadašnje,  njeno je ime Nežnost. Kao i kada komentariše – uvek i svuda ostavi svoj vedar duh, puna razumevanje i za vašu setu, tugu, suzu… S nestrpljenjem čekam njen roman, čini mi se da će uslediti posle onih priča u nastavcia, kojima nas je držala u neizvesnosti, danima.

 Moje malo veliko otkriće, koje nas, sve, tako svesrdno prati i podržava, a tek ponekad, nažalost, samo ponekad nas obraduje nekom svojom lepom rečju – zna da mi od nje očekujemo samo jedno. Da nas češće poseti, kao autor. To zaslužujemo od nje. Kod nje, inače, imam svoj lični prozor i leptira, koji je vodi do mene. Ma, neću više da vas zamara pričama o nečemu što se ne da opisati – posetite je sami. Hvala ti, slatka, na tu ljubav koju osećam, mislim ne jedina, koju šalješ korz svoje prozorčiće ka nama.

A od njihovih komentara, pojavili su se tek nedavno na mojoj adresi,  ,pocrvenim , basbas pocrvenim, jednako kao od ironijevih, dok ga nisam zamolila da me više ne hvali. Pogadjate, posle sam shvatila da i nije tako loše , mislim, godi vašem uhu, ups, oku, kad vidi prelepu reč na svoj račun. Svi mi znamo da nismo ni Tolstoj, ni Gogolj, ni Dostojevski, ni… ne moramo da budemo ni sujetni, ni samoljubivi, ali, evo priznajem, bolje je da te hvale nego da te očute. Oni, do čijeg mišljenja ti je stalo. Još nisam otkrila način da na  adresi miroslavadušanića , kažem koju reč, ali se nadam da će mi pomoći u tome. A stihovanja pratim s pažnjom nekoga ko u postovima osobe koja voli i lep stih i lepu sliku, ali ume i da britkim jezikom kaže svoju misao na neke druge teme .

Da ne budem dosadna. Toliko je divnih ljudi , onih koji pišu, čitaju, lajkuju, komentarišu, kritikuju, ćute… Svi oni, koje sam primetila sama ili tek onda kada su oni primetili mene, svi sa kojima sam bila u kontaktu ili ih samo čitala, svi sa kojima sa prozborila koju reč ili smo samo oćutali jedno drugo,  vredni su pažnje, zbog sae činjenice da na ovom mestu delimo nekakve emocije. Neka razmišljanja, poruke, misli…lepe želje…


Advertisements

36 мишљења на „MOJI ZLATNI BLOG DRUGARI I NJIHOVI KOMENTARI

  1. Vidim ja u kakvo sam dobro društvo došla.
    Slično sam i ja uvek više volela književnost i pisanje nego matematiku, i mada, kao i ti, prirodnomatematički smer, ja odoh na prava. od suvoparnih zakona, otupeh za pisanje, sada samo dobre presude pišem, to niko ne voli da čita. Zato radim rukama, dok se prisećam koliko poezije još uvek pamtim, napamet sve.
    Nadam se da ću biti dostojna ovog dobrog društva dobrih pisaca i novinara.
    Hvala na lepom prijemu 🙂

  2. Sviđa mi se, baš, ovaj odnos…nova sam i sa svima delim svoja trenutna raspoloženja i osećanja, ne krijem se…pomognite mi da se povežem, malo sam zbunjena i zatečena, da čitam vaše priče…hvala, što si mi objasnila ovaj svet i drago mi je da sam tu…da se, malo snađem u ovom prostoru 🙂

    1. Samo polako. Koga god da pitaš, svako će ti objasniti sve što zna. Ja ne znam mnogo o tehnici, samouka sam, ali znam da pišem i znam da pitam kad nešto ne znam.
      Zato, sloodno, sve što te zanima pitaj i sve što znam ja ću ti reći.

  3. E, sad,,, Ironije, Rada i svi drugi, da ne nabrajam, mada svima znam “imena“ rekli su već sve što se i meni mota po glavi… U suštini… Biće da se ovaj svet (napolju) baš kruni i posustaje, i… Lepo je imati LJUDE tu negde oko sebe… Hvala tebi na… Tebi… 🙂

  4. Draga moja Neco, hvala puno.
    Ne zato što si nahranila moju sujetu, nekako sam operisan od nje.
    Ne što si me istakla kao autora, iako mi je to drago.
    Ne što popularišeš moj blog – nekako se prirodnom selekcijom već formirao krug ljudi (pomalo se i bojim prevelikog kvantiteta)..
    Hvala ti što si me uvrstila u krug kvalitetnih i pre svega dobrih ljudi od kojih ste većina moji dragi drugovi 🙂

  5. Rada72

    Draga Neco, prijatno sam iznenađena. Beskrajno mnogo hvala na komplimentima. Čast mi je što sam se našla na ovoj tvojoj listi. Moraću da opravdam tvoje poverenje i pohvale. Intenzivno razmišljam o mojoj knjizi, razgovaram..i verovatno će se naći u Internet free izdanju. To ću objasniti u jednom svom narednom postu. A tvoj blog prvenac moram da memorišem. Volim novinare 🙂
    Veliki poljubac i nadam se da uskoro pijemo kafu…

  6. Волим да читам твоје текстове,и слажем се са констатацијом једног од блогера,да си најбоља кад новинар у теби спава.Задовољство ми је да будем један од твојих читалаца и виртуелних пријатеља.

    1. Zato sam novinara konačno preselila na ovaj blog – http://negoslava.blogspot.com/, moje blogeraško prvenče, kojem dugujem i to što sam ovde. Te tako, pokušavam da razdvojim to svoje drugo ja od ove mene,koju i sama otkrivam u vašim komentarima, primedbama, sugestijama. Ponekad mi se čini teškim zadatak da ne izneverim očekivanja svih kojima se ovo, ovde, dopada, a onda sebi kažem da nikuda ne žurim. A i to, da svaki dan nije Badnjak, niti baš svaki dan mora da bude teksta.
      Hvala Vama još jednom. Uobraziću se.Al nema veze.

  7. Kliknuh na krilo leptira, ne bih li ’oknula’ šta je novo Neca postavila.
    Nisam se ovom nadala. Ganula si me.
    Hvala ti (ne umem ni ja na drugi način da napišem to ’hvala’, a bujicu osećanja sobom nekad nosi)

    Zlatna si sama, nije ni čudo što i nas pozlaćuješ.

    P.S.
    I još nešto sigurno znam: moj blog zlate baš ti prozori što vode ka tebi i nekima ovde pomenutim.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s