DEVOJKA KOJA NIKADA (VIŠE) NEĆE UĆI U PRIČU

Poslednjeg leta njenog života vidjala sam je, odevenu u dugačak zimski kaput, s kratkim prljavo-belim vunenim čarapama na nogama obuvenim u gumene pirotske opanke , kojima je isečena zadnja polovina, verovatno prethodno pocepana, pa su služile kao papuče. Muvala se  oko pijace, zagovarajući prolaznike. Koji su je izbegavali.

Neko bi samo zbunjeno  klimnuo glavom na njen pozdrav. Neko bi samo okrenuo glavu. Retki bi prozborili koju reč sa njom, i  ne znajući da ih to dovodi u opasnost da se slučajno zastajkivanje u toj pristojnosti, na silu, otegne u njen monolog unedogled, tokom kojeg vam se grčevito drži za  pogled , čvršće se vezujući njime  za vas nego lancima.

Srećete , nekoga, čitavog života , vidjate ga gotovo svakodnevno, primetite na njemu i novu frizuru i novi džeper i kada smrša i kada se ugoji,a ipak, kada vidite čitulju s njegovim likom na banderi, shvatite da o njemu apsolutno ništa niste znali.

Mislim, ipak, da nije bila nesrećna u svom svetu . Da je uspela, čak i, onako uskraćena za spoznaju jednog dela stvarnosti , da pronadje svoje lično i ničim pomućeno mesto u sredini koja je činila njen život. Da je našla radost u cveću koje je često nosila u rukama, šetajući oko obližnjih kuća , u pročitanim knjigama o kojima je pričala kada bi neko seo do nje u autobusu, u  deci iz familije koju je ponekad mazila.

I , nadam se, najviše od svega,da je na kraju puta našla svoj mir. I da je tamo gore, sačekala ona srodna duša za koju se naglas molila jednog leta u prepunom ljudi desnom delu Pantalejske crkve, koji se zove Crkva Svete Petke.

Advertisements

19 мишљења на „DEVOJKA KOJA NIKADA (VIŠE) NEĆE UĆI U PRIČU

  1. Bacila me ova priča u razmišljanje.Vidjam i ja često nekoliko sličnih ljudi i „hvatam sebe“ da izbegavam razgovor sa njima.Ne zbog toga kako su obučeni i već baš zbog priče koju bi mi ispričali.Znam da bi me ta priča jako rastužila i da bih dugo razmišljala o njoj a nisam sigurna da bih njima ikako mogla da pomognem.A možda sam i sebična?Možda oni i ne traže nikakvu pomoć već samo da ih neko sasluša?

  2. Подсећа ме на неке особе које сам сретала и које још увек срећем… Драго ми је да има још оних који и такве људе примете и који им посвете толико лепих речи… Нашла је она мир, не брини 🙂

  3. Volim ovakve priče, jer oslikavaju životu i onu „drugu“ stranu medalje i ljude koji žive pored nas, i koji, kao i ova devojka, ipak ostave trag u našim životima, čak i kad mislimo da nas ne dodiruju, ničim. Lepa priča.

  4. “…sačekala ona srodna duša za koju se naglas molila jednog leta u prepunom ljudi desnom delu Pantalejske crkve…“ Слажем се са Мирославом Б. Душанићем у свакој речи… Прелеп завршетак који је дао смисао целом тексту…. Велики поздрав!

  5. Прича је пуна љубави. За мене лично, такве приче нису тужне…
    С љубављу је читаоцу пренешена… А још је важније то, што је писана с пуно љубави и поштовања према особи, која и јесте предмет ове приче…
    То је велико дјело. Ма гдје да се нашла, њена душа ће да се обрадује…

    Предивно!

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s