ZAŠTO NEĆU DA PIŠEM O NEPRAVDI

Kad umre istina i svi oni koji su se u nju kleli  okrenu lica ka podu , da li je to samo simbol opraštanja ili i sakrivanje one tuge koja se nosi danima, kao preteška santa na ledjima,  koja nikako  da se istopi ?

Kako se oseća onaj kome je  to pogubljenje istine donelo sve što, da je  ostala uspravna i jaka, ne bi mogao ni da sanja ?

Da li je tuga onoga ko za istinom žali veća od radosti onog ko se toj smrti raduje ? I hoće li ta tuga ili će ta radost  zbog smrti istine, duže da traje ?

Kada se oprostimo od pravde, svesni da je nema, bar za nas, ovde i sada, ostaje li nam išta od onoga  što vredi, u šta možemo da verujemo ? U šta da se kunemo ? Išta da nam bude sveto i da nam osvetli tunele tmine u koje nas potiskuju ?

Kada nam kažu da je noć bela i da je dan crnji od mraka , da Sunce ne svetli nama,ovde, nego samo njima , tamo,i da je naše parče planete prestalo da kruži i da su ga zaustavili voljom svoje  izopačene mere za istinu i za pravdu, znaju li kolike uragane naše tuge, nezadovoljstva i besa šalju na svoje nebo ?

Oni, koji se kunu nekim bogovima čiji je smisao za sve pozitivne pojmove odavno izvotoperen do besmisla,  verovatno i ne znaju za osećanje uzvišenosti, koje se u nama budi onda kada nas sateraju do granice iza koje se čini da nema dalje. I da to dalje  pronalazimo, uvek i iznova, u uvek istim   izvorima naših nadahnuća, u kojima je svitanje  naših ustajanja i podizanja uvek nevino i belo, a tmina njihove savesti uvek katranski lepljiva i crna.

I zato neću da pišem o nepravdi . Oni, koji misle da će nas , klonule, njome postaviti na kolena, i ne znaju da smo se mi, zapravo,  odavno uspravili. Još onog dana  kada su nam prvi put pokazali svoje nečasne  namere. Svoje iskežene krvoločne čeljusti. Svoje zle oči suženih zenica iz kojih  izvire sve zlo ovoga sveta.

Nijedna pojava, nijedno kretanje, nijedna misao… nijedna reka, nijedno more, … nijedna kiša, nijedna zima, nijedna reč, nijedna suza … nijedna tuga, nijedna bol, ništa nije ni beskonačno, ni večno. Pa ni to , što oni rade, ni to što oni nama rade, ne može večno da traje.

Jednoga dana ugušiće se u sopstvenoj pakosti, u svojim zlim namerama,  otrovaće se u sopstvenim lažima . I neće moći da se kunu , ni u istinu, ni u pravdu, koje su odavno sahranili.

Advertisements

18 мишљења на „ZAŠTO NEĆU DA PIŠEM O NEPRAVDI

  1. Mnogo ti je lepa ova priča. Nosi ono tvoje nadahmuće, tebi svojstveno. Verujem u istinu i pravdu. Ne toliko u ljude koliko u istinu i pravdu. Jer ničeg nema jačeg od njih. Samo ih treba pustiti da odrade svoje. Da, mnogo ti je lepa ova priča.

  2. Кажу „сутра, важно је сутра, гледај у сутра…“
    Питам: „Без правде, слободе, парчета земље, ваздуха и воде, без лица…без циља…нема смисла. Што би ми сутра, без смисла, било важно? Лакше ми је да гледам у Сунце. Ионако би боље било да сам слеп прошао кроз оно јуче, ил’ све ово данас. Зурио бих, онако, из ината, неког веома ирационалног, баш том сутра, из ината…“

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s