Ознаке

, , ,

Prvi tekst koji sam pročitala posle kratkog boravka u prestonici, je ovaj koji ilustruje njenu čistoću . I verujte, lego mi je , ko melem na ranu.

Imala sam i ja foto-aparat u rukama tokom špartanja po prestoničkim ulicama i trgovima , ali , sem nekih njenih lepota, tipa Republička Skupština kad padne mrak ili Arena u podne, kada nema žive duše pored nje, ništa posebno nisam slikala. Ličilo mi je na malicioznost da slikam prestoničko smeće tamo gde mu mesto nije, razmazane tragove kućnih ljubimaca po trotoarima, najviše u krugu dvojke,  neke oronule fasade …

A beogradske kamere, kada dodju u Niš, slikaju najpre i neizostavno – smeće. Kao da svaki novinar i nazovinovinar ima zadatak da, najpre, popljuje Niš i ocrni Nišlije zbog nečistoće, pa tek onda da se posveti onome zbog čega je došao.

Ne pričam neargumentovano. Pouzdano znam da skoro svako ko intervjuiše mlade Nišlije, koji su uspeli u bilo čemu, ne izostavlja iz spiska pitanja ovo – šta ti se ne svidja u tvom gradu. Uz neizostavno sufliranje – kaži, nečistoća. I  znam da su ne malo besni, kada izostane sugerisani odgovor. Što, ako su toliko hrabri, sami to ne izgovore, nego teraju mene, reče jedno uspešno dete posle snimanja.

Krivo mi je što nisam zapamtila link bloga na kojem sam, takodje pred odlazak u prestonicu,  pročitala  tekst Beogradjanke u kojem ismeva devojku došlu iz provincije. Kritiku ismejanog ponašanja sam podržala u komentaru, ispod teksta, ali ne i način oslovljavanja devojke koja je iz svoje sredine donela i odredjene  reči i manire, koji nisu ultimativno za osudu ako se ne dopadaju nekome ko ne poznaje raznolikosti sopstvenog narod.

I opet, baš ko melem na ljutu ranu, dodje mi ono što sam videla i čula na prestoničkim ulicama i u prevoznim sredstvima. I sad, dal da opišem il da se manem ćorava posla, razmišljam, dok mi se na smederevcu krčka sarma  , a iz rerne mirišu suve paprike punjene mlevenim orasima i prazim lukom, originalni recept iz Temske, belopalanačkog sela , kojim sam nedavno oduševila jednu dragu gošću baš iz Bg.

– Mamaaaaaaaaaa, jel ustao Milan ? E, obavezno da ga pitaš, g…o jedno, zašto mi je pojeo sendvič.Ja sinoć nisam bila gladna i ništa nisam jela, pa sam napravila sebi sendvič za doručak i kada sam otvorila svoju fioku, jutros, nije ga bilo. G…o jedno, već treći put mi je to uradio, pitaj ga zašto mi to radi .I zašto ja imam svoju fioku kad on meni jede sendvič ?

Dok preglasno razvlači one svoje reči, koje mi sa juga nazivamo udaranjem u beogradske bandere, sa sve neartikulisanim slogovima , uporno gleda u prozor, kako ne bi primetila staricu koja stoji pored nje. Pa se, još glasnije,  obraća drugu, na susednom sedištu, koji takodje ne primećuje baku, naslonjenu na šipku autobusa.

-Zamisli, koji je to način , g…o jedno od mog brata, da pojede sendvič, iako sam ga stavila u svoju fioku.  I tako on meni, stalno. Zamisli !

Nisam primetila da se devojke iz provincije, dok ne progovore, razlikuju po bilo čemu od beogradskih. Kao i u mom gradu, kao i u bilo kojem drugom gradu, verujem, i medju onima na beogradski ulicama  ima  ih, odevenih ukusno, bez obzira na to teraju li modu, ali i onih koje, kao da su zabasale usred gradske vreve direktno sa noćnog provoda na splavovima. Onih sa noćnom šminkom usred bela dana, mučenica koje  zarad umišljene lepote trapavo bockaju po asfaltu u onim cipelama i  čizmicama s tankim štiklama i  debelim platformama, onih od čijih jaknica do pojasa pantalona ima i po ovoj zimi dobrih desetak santimetara gole kože.

Ne razumem, samo, otkud  NEKIM Beogradjanimapotreba da omalovažavaju sve one čiji se naglasak razlikuje od njihovog. Čak i onda kada ovi drugi govore besprekorno, a oni svoju pripadnost prestonici dokomentuju jedino izveštačenim i nigde prihvaćenim udaranjem u bandere.

I još se pitam – kako bi Beogradjani reagovali kada bi neke niške kamere slikale samo djubre na ulicama njihovog grada. Koje, nažalost, postoji. Kao i svuda po Srbiji.

Advertisements