NJIH DVOJE I ŽAL ZA NEIZGOVORENIM

ON – Ja nikada neću žaliti noći koje sam proveo mrseći ti kosu i pričajući ti  najlepše reči što sam ih nalazio u knjigama koje su govorile o ljubavi. Moje su reči samo maleni deo one beskrajne lavine najlepših emocija kojima sam te obasipao, trudeći se da u tebi izazovem bar letimičan drhtaj od miline kojom sam želeo da te darujem. Moji su pogledi sagorevali na tvojim obrazima, usnama, bradi, na onom malom prevoju vrata kojeg je otkrivao lančić kada bi pomerila glavu.

Znam i danas svaki trzaj tvog lica, dok zabacuješ kosu i ramenom dotičeš obraz vlažan od snega koji se topi ispod tvojih trepavica. Mogu i  da nacrtam usne koje se skupe u besu, kada  si svesna da ti naumljeno ne uspeva, a nemaš snage da pokreneš sebe, da uspeš.

I nema tu mnogo ni da se predugo priča , misli, oseća, želi il’ sanja. Svaki moj osmeh zbog tvog osmeha bio mi je  hvala , jer sam uživao gledajući te sretnu. Ili veselu.

Ili… bar bez tuge u tvojim očima boje mora u suton.

ONA –  Nisam ja imala mladost kakva bi trebalo da bude, bez obzira na vreme u kojem mlad čovek živi. Prošle su ,mimo mene neke godine koje važe za lepe i pune utisaka, strasti i čežnje koja ne boli. Mimoišla  me je radost od koje sva čula zatrepere i koje se posle sećaš, kad prođe sve što je lepo. Nisu meni govorili ni pesme, ni nežne reči, nit’ mi je iko ikada rekao da sam lepa. Pa sam u svojoj tuzi dizala glavu visoko, a suzu s obraza ramenom skidala, ko da je pahulja samo na moje lice pala. Prolazili su pored mene neki srećni životi, neke lepe mladosti, a ja sam samo čekala, ćutala i želela  tu nežnu reč, taj topao dodir, tu moju sreću od koje se živi i kada prođe.

ON – Ni danas ne znam zašto sam se toliko bojao tvoje lepote. Ti si bila princeza kojoj sam se klanjao u snu i na javi, ali bez pouzdanja da ti u lice kažem bilo šta drugo osim običnog dosadnog zdravo, i to bez pogleda u oči. Moja je ruka doticala tvoju kosu samo u snu, bez hrabrosti da je pružim makar u pozdrav kada te sretnem.

Bože, toliko si mi bila lepa tih nekoliko trenutaka  kada te vidim, da mi je ta lepota bila dovoljna svih onih dana koje sam disao bez tebe. I baš zbog tih dana, posle, nisam ni smeo da ti to kažem – jer kako bih onda živeo, ako bih izgubio pravo da te sanjam ?

Advertisements

12 мишљења на „NJIH DVOJE I ŽAL ZA NEIZGOVORENIM

  1. Slatka, u medjuvremenu svrati malko i na onaj drugi blogić.On mi je svakodnevniji, pa se tamo nadje puno raznih stvari. Za ovaj ovde malko pro-biram, nekako sam, i bez neke posebne namere, njemu namenila literarnije teme. A kad smo kod pisanja, ja sad mora da te malko ganjam – ili možda hoćeš da se udružim sa ironijem, pa da te pritisnemo sa svih strana?

  2. Kajanje zbog izgovorenog je nekada teže.
    „…kako bih onda živeo, ako bih izgubio pravo da te sanjam?“ 😦 😦
    Baš ti je lepa priča. Dirljiva, nežna…
    Čudi me da od prekjuče nisi postavila nešto novo. Neuobičajeno je to za tebe. Uzalud klikćem na prozor sa leptirom, Neca se ućutala. 🙂

    1. Ljudi koji se bave sociologijom i sociologijom medicine kažu da bi polovinaq naših problema bila predupredjena kada bi ljudi – razgovarali. A koliko bi bilo srećnih ljubavi, da se neko nije ustručavao da kaže?

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s