Ознаке

, , , , ,

– Necoooo, ladno bre, će pomrznemo – počinje da galami idući mi u susret, taman sa dovoljne radaljine , da završimo konverzaciju ne zastajući u mimohodu. Nekoliko reči u znak pozdrava, kako si, evo, a ti … a meni, i ovoga puta, kao i uvek kada je sretnem, proleti kroz sećanje situacija u kojoj se pokazala normalnijom od mnogih koji samo smatraju da to jesu.
Tek se beše vratila iz najzapadnijeg grada države nam u raspadanju, sa malim deteteom i dijagnozom zbog koje je često morala da boravi u instituciji „na 13. kilometru od Niša “ .Kad je bilo nekoga da vodi računa o pravilnoj upotrebi prepisanih lekova,bila je skoro pa dobro, ali kada su roditelji počeli da obolevaju, a sestre bile okupirane svojim problemima, ona bi počela da juri ulicama, mahnito utrčava u dragstore uzimajući ša joj se prohte, bez plaćanja. Neuredna, čupave kose i zamućenog pogleda, nije bila prizor koji biste rado vidjali.
Zazvonila mi je na vrata jednog dana, u nekom svom relativno pristojno periodu, moleći da joj dam pare da kupi boks cigareta. Vratiće čim joj stigne penzija iz države u kojoj je zaradila.
Već sam i zaboravila na tu epizodu, kad je stala ispred mene, sa novim mužem .
– Vadi pare , rekla mu je, onako, kao osoba sigurna u sebe i ponosna dešavanjima u svom životu.
– Neco, ti si meni dala pare da kupim boks cigare, i to kad niko nije ‘teo da mi da, a svi su se grebali dok su kupovali od mene devize po kurs. Znam ja da te pare sad ništa ne vrede, al’ znam i kolko boks cigare košta i toliko ima da ti vratim.Ti si meni dala kad niko nije teo da mi pozajmi, a svi oni su uzimali od mene. Neco, ti si veliki čovek.
Ono, nije da sam ja nekada sumnjala u svoje kvalitete, ali ovakav kompliment u životu dobijam prvi put, pa sam se malkice, priznajem, i osmehnula, na neočekivanu pohvalu. Ej, veliki čovek, malo li je… Sve dok ne reče…
– Ja pišem knjigu, i sve ima stavim u nju, i tebe. Neco, ti si veliki čovek. Kad smo bili malečki, samo sam ja mogla da te preskočim…

Advertisements