ŽRTVA JE NAJVEĆI IZRAZ LJUBAVI

 “ To nisu bili strelice , ni  stomak okupiran rojevima leptirova , ni ona slatka vrtoglavica koja ti prija i koju poželiš zauvek , nit’ grom. Bio je to uragan. Uistinu, erupcija čiji se opis ne bi mogao zadržati samo na reči strast, već kompletna eksplozija osećanja stvorenih obostrano. U istom trenu. Istog intenziteta.
     Ništa nam nije bilo važno, osim nas samih, u tom trenu. I mnogo, mnogo vremena posle …
     Imali smo jedno drugo . Pripadala sam mu, a da nisam ni želela da budem svoja i da mislim, želim i osećam drugačije nego on. Pružio mi je svoju ruku , ophrlio me svojom dušom, poklonio mi svoju mladost , osećanja, srce… Moj osmeh budio svojim , moje brige razvejavao običnim dodirom obraza, dahom čija je toplota vraćala posustalu snagu u mene,  ponekad spremnu da posustanem , da kažem – idi.
     Što ne ostavi dete na miru, može majka da mu bude, govorili su, a mene su te reči dodirivale tamo gde su najviše pekle. Unosile smutnju u našu vezu ovenčanu kosmičkim blagoslovom.  Njemu borale čelo, od straha da svoje svakodnevno  – odlazim , jednoga dana i ne ostvarim.
     Dok nisam smogla poslednje niti snage da spojem u neke , meni daleke i tudje reči – Idi, i smatraj da me nema. Za tebe ne postojim. I nikada više neću biti tu.
    Čula sam njegovo dozivanje sa kapije salaša, na koji smo se  sklonili, gde me je on zapravo sklonio, u želji da me zaštiti od  prekora osudjujuće okoline , koja se nije mirila sa našom srećom. Dok je nije zatrovala mojim najgorim samooptužbama. Dok nisam smogla hrabrosti da odustanem.
    Znala sam i sama da tu baš nije sve u redu. Da mu moja ljubav, sve i da ispije svaki njen atom, ne može pružiti ništa više od medjusobnog pripadanja dveju duša o koje se Bog ogrešio stvarajući ih u različito vreme.
     Nisu mene odveli na taj korak  jauci njegove majke na kolenima  dok me je  molila da joj spasem jedino dete, unučiće koje ona njegovim ostankom sa mnom nikada neće imati, budućnost koju sam mu svojom ljubavlju zatvorila. Ni prezir malogradjanskih predrasuda , koje zbog varljive forme previdjaju suštinu. Ni moj strah od njegovog, budućeg nekog , otrežnjenja,  od opasnosti da mi jednoga dana kada sadašnju dioptriju zamagljenu ljubavlju zameni onom obasjanom realnošću.
     Ja sam  sama odlučila da ode , mnogo pre onog dana kada je i on to saznao.
     Jer sam i sama znala da ima prava na budućnost , koju sam mu svojom iskrenom ljubavlju otimala. Jer sam ga volela više od sve svoje sreće, koju mi je darivao  onako kako niko nikada nije niti će ikada. Više od svih onih osmeha koji su mi obasjavali lice i dušu od prvog susreta sa njim. Od svih onih noći koje smo provodili budni, sklupčani u zagrljaj , dok su avioni preletali iznad našeg krova.
     Moja ljubav je ostala nepomućena njegovim odlaskom, koji je morao da se desi. Jer drugačije ne bi ni  bilo moguće.
     Moja bol je lečena svakom lepom vešću koju sam čula , najpre o njemu, a zatim i od njega, kada je svoju ljutnju, tugu i bes uspeo da pretoči u poštovanje i da sa mnom razgovara bez optužbi i pitanja da li se kajem.
     Moja ljubav i danas traje . I živeće čak i onda kada samo on ostane na ovom svetu kao njen svedok, akter i moja  tiha bol.
     Nemoj da se pitaš zašto. I sama imaš dovoljno godina i znaš koliko ima istine u tome da  – žrtvovanje je najuzvišeni oblik ljubavi. „

Advertisements

18 thoughts on “ŽRTVA JE NAJVEĆI IZRAZ LJUBAVI

  1. Повратни пинг: Nešto između | NEGOSLAVLJE

  2. Повратни пинг: Umeš li tuđe suze da brišeš | NEGOSLAVLJE

  3. Slažem se sa mojom jarom. Po toj logici uvek možemo pobeći od nekog, ili oterati ga pod izgovorom da ima boljih od nas, a on to zaslužuje. Boriti se za ljubav je najveća žrtva.

  4. Ma slobodno ti piši dalje, meni ne smeta … samo mi je žao što ja nemam prave odgovore, a nju ne mogu više da pitam, jer mi je svoju priču pričala na jedno davnom letovanju, gde smo bile samo kratko komšinice. I ne znam ništa više o njoj.

  5. svako bira svoj put i ide njime. Ako se žrtvuje onda ne voli dovoljno, prava ljubav ne traži žrtvu. Nije on zarobljen njenom ljubavlju da bi ona morala da ga „otpusti“. Njen izbor je samo njen i ne bih ulazila u njegove detalje. Ali nije ga dovoljno voljela u to sam sigurna.
    Izlizana je rečenica „toliko te volim da te puštam da ideš“…. jer nikada nikoga ne držimo da bi ga pustili- svi smo slobodne volje.
    Ona zna zašto ga je odgurnula od sebe.
    Ne, ne sudim. Samo ovako razmišljam.

    1. Otkriću ti istinu, ali nemoj nikom da kažeš. Prava junakinja ove priče ga je oterala, kako bi sebe poštedela griže savesti i pružila mu da vidi šta je mogućnost izbora, ali i da ostvari neke važne stvari u životu koje mu ona ne bi omogućila. Znala je da će joj se jednog dana vratiti , kao što je nije čudilo ni kada je, mnogo godina posle, sam izabrao da ode.Njoj su ostale uspomene i njegova izjava da mu je bila jedina ljubav u životu.
      Ovu, drugu, slušala sam u jednoj TV emisiji i sećam se njenih reči – sve vreme dok smo bili zajedno, ja sam želela da i on ima ono što sam ja već imala. Kada me je jedne večeri pitao, zašto hodaš tako, a ja sam ustala iz kreveta hodom starice, znala sam da je vreme da odem. Danas smo jedno drugom najbolji prijatelji, a ja, već stara, mogu da se istinski radujem njegovoj velikoj porodici.
      Obe su bile nesebične, samo ova prva malo manje. Bar meni se tako čini.I dan danas čeka da joj se vrati.
      Jedino u šta sam sigurna je to da , osim ljubavi, nisu imale nikakve druge motive da budu sa njima.
      I volela bih da znam koja je više volela.

      1. draga moja Negoslava vrlo različito razmišljamo ti i ja na ovu temu.
        Kada su odrasli ljudi u pitanju – koji oni imaju moć rasuđivanja i koji sami, bez ičijeg uticaja mogu da pojme i da znaju šta dobijaju, a šta gube, odnosno da znaju šta žele od svog života.
        Zamisli da meni neko kaže: idi od mene, ja mislim da znam šta je najbolje za tebe….Tebi, bilo kome… kako bi ti to doživjela?:)
        Ljubav je u nama, ona ne traži ništa,ni žrtvu, ni odricanje, ni nadoknadu, ni mogućnost izbora. Dok volimo- volimo. Kad prestanemo… onda idemo.

        Neću nikome reći tajnu koju si mi otkrila. No zanima me samo jedna sitnica…. da li nju imalo „grize savjest“ ako zna da je on nesrećan bez nje….

        1. Pravu junakinju grize tuga zbog toga što ga je i konačno izgubila i ljubomora na njegov nov život u kojem za nju nema mesta. Ona druga, koju sam gledala samo na TV, blistala je od zadovoljstva u toj emisiji, ističući u prvi plan činjenicu da je uspela u želji da on ima pravu porodicu. Ne znam da li je to bila maska ili je iskreno govorila…

      2. ako nekog otjeram od sebe opravdavajući to nekim „višim ciljem“, zašto onda očekujem da mi mjesto pored njega bude rezervisano. Nisam li na taj način jako sebična? Odakle ljubomora… ako je to željela?
        Kako god, ostajem pri mišljenju da s njene strane nije bilo dovoljno ljubavi.
        Raspisala sam se, neću više 🙂

    1. Nije ona govorila samo o tome. Nego o njegovom pravu na izbor, kada bude svestan toga šta pravi izbor znači. O tome da i najveće ljubavi imaju kraj, a kada bi se to desilo njihovoj, za njega bi bilo već kasno, za sve… I to je njena odluka. Za taj trenutak.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s