Ознаке

, , ,

Kada ostavite nekog svog tamo odakle više nikada nikuda neće otići, u vašem životu više ništa neće biti isto. Nataložena tuga i bol za onim kojeg nema, za onima koje ste izgubili zauvek,i kada prodje ono vreme u kojem najviše boli, ostaju sastavni deo vašeg uma i vaše duše. I bez njih nikuda ne možete da krenete.
Čak i onda kada pomislite da ste im utekli, oni se iznenada, ma i na tren , jave – u radu, šetnji, odmoru, igri, dok ćutite ili pričate, kad ste sami i kad niste. Kol’ko da začeprkaju, po ionako nezarastajućoj rani.
Kada ostavite nekog tamo gde samo vi možete njemu da pričate , da gledate , plačete ili da se osmehnete, da se svaki put iznova rastajete i da se pitate zašto, da se sećate svega lepog što vas je vezivalo ( jer se ono manje lepo, i da ga je bilo, tada brzo zaboravi) , sa tog žalosnog mesta rastanka i nemuštih susreta vraćate sa uvek s otvorenom rupom u duši. Koju prikrpite do sledećeg puta, dovoljno da nikada ne bude sasvim rasparana.
Laž je da vreme leči. Izmedju boli onomad i sada razlika je samo u načinu našeg ispoljavanja nje i formi prihvatanja neumitnosti koja nas i ne pita možemo li …
Izmedju jecaja koji paraju razum i tihih uzdaha bez suza, razlika je jedino u tome što su uzdasi i tiši.
Vi, koji još nemate tamo nikoga za kojim boli svaki damar i koji ne znate da se život deli na deo pre i deo tog posle, i da vam suze od posle nisu kao pre i da se posle smejete drugačije, kojih god godina bili, kojem god bogu se klanjali , imate jednu lepu, veliku, zajedničku blagodet . Koju mnogi i ne znaju da cene, opterećujući se brigama koje su, sve redom, samo velika prašina u poredjenju s onim što sledi – posle.
Zadušnice su. Srećni su oni koji nemaju kome da odu, tamo , na ovaj dan.

Advertisements