ZAŠTO NEĆU DA PIŠEM O NEPRAVDI

Kad umre istina i svi oni koji su se u nju kleli  okrenu lica ka podu , da li je to samo simbol opraštanja ili i sakrivanje one tuge koja se nosi danima, kao preteška santa na ledjima,  koja nikako  da se istopi ?

Kako se oseća onaj kome je  to pogubljenje istine donelo sve što, da je  ostala uspravna i jaka, ne bi mogao ni da sanja ?

Da li je tuga onoga ko za istinom žali veća od radosti onog ko se toj smrti raduje ? I hoće li ta tuga ili će ta radost  zbog smrti istine, duže da traje ?

Kada se oprostimo od pravde, svesni da je nema, bar za nas, ovde i sada, ostaje li nam išta od onoga  što vredi, u šta možemo da verujemo ? U šta da se kunemo ? Išta da nam bude sveto i da nam osvetli tunele tmine u koje nas potiskuju ?

Kada nam kažu da je noć bela i da je dan crnji od mraka , da Sunce ne svetli nama,ovde, nego samo njima , tamo,i da je naše parče planete prestalo da kruži i da su ga zaustavili voljom svoje  izopačene mere za istinu i za pravdu, znaju li kolike uragane naše tuge, nezadovoljstva i besa šalju na svoje nebo ?

Oni, koji se kunu nekim bogovima čiji je smisao za sve pozitivne pojmove odavno izvotoperen do besmisla,  verovatno i ne znaju za osećanje uzvišenosti, koje se u nama budi onda kada nas sateraju do granice iza koje se čini da nema dalje. I da to dalje  pronalazimo, uvek i iznova, u uvek istim   izvorima naših nadahnuća, u kojima je svitanje  naših ustajanja i podizanja uvek nevino i belo, a tmina njihove savesti uvek katranski lepljiva i crna.

I zato neću da pišem o nepravdi . Oni, koji misle da će nas , klonule, njome postaviti na kolena, i ne znaju da smo se mi, zapravo,  odavno uspravili. Još onog dana  kada su nam prvi put pokazali svoje nečasne  namere. Svoje iskežene krvoločne čeljusti. Svoje zle oči suženih zenica iz kojih  izvire sve zlo ovoga sveta.

Nijedna pojava, nijedno kretanje, nijedna misao… nijedna reka, nijedno more, … nijedna kiša, nijedna zima, nijedna reč, nijedna suza … nijedna tuga, nijedna bol, ništa nije ni beskonačno, ni večno. Pa ni to , što oni rade, ni to što oni nama rade, ne može večno da traje.

Jednoga dana ugušiće se u sopstvenoj pakosti, u svojim zlim namerama,  otrovaće se u sopstvenim lažima . I neće moći da se kunu , ni u istinu, ni u pravdu, koje su odavno sahranili.

KAD TRAŽIM ODGOVOR, NE PONAVLJAJ VEĆ REČENO

Ja nisam od onih kojima je potrebno reći dva puta o istom

Samo ponekad umem da pitam – čemu

I umem i smem da priznam da nešto ne znam, kad ne znam

Al, zato,  umem i da kažem da odgovor nije jasan , kad nije

Da se u njemu krije želja za skrivanjem

za zamagljivanjem

za okolišanjem

za nepriznavanjem

za onim što se u narodu obično zove  – laž

Baš zato što vidim kada se nešto muti

umem da postavim milion potpitanja

da bar od svega

smućkamo neki valjani odgovor

koji ne zamagljuje istinu

ne potire suštinu

Daje realno stanje stvari

I zadovolji  moju potrebu da isteram stvar na čistinu

Pa makar ispala cepidlaka

A BEOGRADSKE KAMERE PRVO SLIKAJU NIŠKO DJUBRE

Prvi tekst koji sam pročitala posle kratkog boravka u prestonici, je ovaj koji ilustruje njenu čistoću . I verujte, lego mi je , ko melem na ranu.

Imala sam i ja foto-aparat u rukama tokom špartanja po prestoničkim ulicama i trgovima , ali , sem nekih njenih lepota, tipa Republička Skupština kad padne mrak ili Arena u podne, kada nema žive duše pored nje, ništa posebno nisam slikala. Ličilo mi je na malicioznost da slikam prestoničko smeće tamo gde mu mesto nije, razmazane tragove kućnih ljubimaca po trotoarima, najviše u krugu dvojke,  neke oronule fasade …

A beogradske kamere, kada dodju u Niš, slikaju najpre i neizostavno – smeće. Kao da svaki novinar i nazovinovinar ima zadatak da, najpre, popljuje Niš i ocrni Nišlije zbog nečistoće, pa tek onda da se posveti onome zbog čega je došao.

Ne pričam neargumentovano. Pouzdano znam da skoro svako ko intervjuiše mlade Nišlije, koji su uspeli u bilo čemu, ne izostavlja iz spiska pitanja ovo – šta ti se ne svidja u tvom gradu. Uz neizostavno sufliranje – kaži, nečistoća. I  znam da su ne malo besni, kada izostane sugerisani odgovor. Što, ako su toliko hrabri, sami to ne izgovore, nego teraju mene, reče jedno uspešno dete posle snimanja.

Krivo mi je što nisam zapamtila link bloga na kojem sam, takodje pred odlazak u prestonicu,  pročitala  tekst Beogradjanke u kojem ismeva devojku došlu iz provincije. Kritiku ismejanog ponašanja sam podržala u komentaru, ispod teksta, ali ne i način oslovljavanja devojke koja je iz svoje sredine donela i odredjene  reči i manire, koji nisu ultimativno za osudu ako se ne dopadaju nekome ko ne poznaje raznolikosti sopstvenog narod.

I opet, baš ko melem na ljutu ranu, dodje mi ono što sam videla i čula na prestoničkim ulicama i u prevoznim sredstvima. I sad, dal da opišem il da se manem ćorava posla, razmišljam, dok mi se na smederevcu krčka sarma  , a iz rerne mirišu suve paprike punjene mlevenim orasima i prazim lukom, originalni recept iz Temske, belopalanačkog sela , kojim sam nedavno oduševila jednu dragu gošću baš iz Bg.

– Mamaaaaaaaaaa, jel ustao Milan ? E, obavezno da ga pitaš, g…o jedno, zašto mi je pojeo sendvič.Ja sinoć nisam bila gladna i ništa nisam jela, pa sam napravila sebi sendvič za doručak i kada sam otvorila svoju fioku, jutros, nije ga bilo. G…o jedno, već treći put mi je to uradio, pitaj ga zašto mi to radi .I zašto ja imam svoju fioku kad on meni jede sendvič ?

Dok preglasno razvlači one svoje reči, koje mi sa juga nazivamo udaranjem u beogradske bandere, sa sve neartikulisanim slogovima , uporno gleda u prozor, kako ne bi primetila staricu koja stoji pored nje. Pa se, još glasnije,  obraća drugu, na susednom sedištu, koji takodje ne primećuje baku, naslonjenu na šipku autobusa.

-Zamisli, koji je to način , g…o jedno od mog brata, da pojede sendvič, iako sam ga stavila u svoju fioku.  I tako on meni, stalno. Zamisli !

Nisam primetila da se devojke iz provincije, dok ne progovore, razlikuju po bilo čemu od beogradskih. Kao i u mom gradu, kao i u bilo kojem drugom gradu, verujem, i medju onima na beogradski ulicama  ima  ih, odevenih ukusno, bez obzira na to teraju li modu, ali i onih koje, kao da su zabasale usred gradske vreve direktno sa noćnog provoda na splavovima. Onih sa noćnom šminkom usred bela dana, mučenica koje  zarad umišljene lepote trapavo bockaju po asfaltu u onim cipelama i  čizmicama s tankim štiklama i  debelim platformama, onih od čijih jaknica do pojasa pantalona ima i po ovoj zimi dobrih desetak santimetara gole kože.

Ne razumem, samo, otkud  NEKIM Beogradjanimapotreba da omalovažavaju sve one čiji se naglasak razlikuje od njihovog. Čak i onda kada ovi drugi govore besprekorno, a oni svoju pripadnost prestonici dokomentuju jedino izveštačenim i nigde prihvaćenim udaranjem u bandere.

I još se pitam – kako bi Beogradjani reagovali kada bi neke niške kamere slikale samo djubre na ulicama njihovog grada. Koje, nažalost, postoji. Kao i svuda po Srbiji.

PET MINUTA NIČEGA

Voda u limenoj kineskoj džezvi na kraju šporeta tek istiha počinje da struji, kao svojevrsni termometar na lični pogon.
Tišina.
Utihnuo je frižider, pa zamrzivač, televizor odavno više sakuplja prašinu nego što se „pali“ … u lenjo nedeljno jesenje pre podne zamukli i telefoni.
Čudno. Izgleda da su i u komšiluku konačno sva drva iscepana i iseckana . Nema ni zvuka sekire, ni testere, ni one čudne sprave na struju, koja je zvrjala danima…
Gotovo da čujem kako rastu cvetovi tek napupeli, na onom čudnom kaktusu koji ne sme da se pomera kada počne da cveta.
Sa poslednje ruže iz bašte, premeštene u šarenu dragocenu vazu kupljenu na buvljaku od Poljaka u neka srećna vremena, nečujno pade latica.
Beskrajno dugo traje ova neobična tišina na koju ne mogu da sviknem .
Bar da preleti avion, da se oglasi komšijska pumpa ili mačka… daleko je februar…
     Iz neke daleke ulice čuje se lavež psa lutalice. Taksi stade ispred komšijske kuće. Svira mu nervozni vozač iza.
     Vraća se život u normalu.

ZAŠTO NISAM SLAVIO OSLOBADJANJE GENERALA – prvi deo

– intervju sa Davorom Špišićem, autorom jednog  teksta koji je uzdrmao region

     Dok je odluka Haškog suda kojom su hrvatski generali oslobodjeni krivice za zločine počinjene prema  Srbima tokom njihovog proterivanja s vekovnih ognjišta u ovoj zemlji , preciznije, “ zapovjedne odgovornosti za pocinjene zlocine „,   u Srbiji ocenjena kao sumrak svetske pravde i prava , uz prebrojavanje miliona evra kojima je hrvatska vlada ili ko zna ko platio tu odluku, na ulicama  širom Hrvatske , u njenim medijima i , čini se, čak i u domovima, ova odluka je slavljena , pompezno i euforično. Do nivoa masovne histerije , u kojoj su se političari, estradne zvezde i anonimni gradjani  utrkivali u tome ko će više čestitki uputiti oslobodjenima,   uz opisivanje lične sreće kojom su bili obasjani saznajući za tu odliku.
      Tu masovnu slavljeničku predstavu   onih koji misle da znaju šta slave, ipak, uspeo je da nadjača glas jednog čoveka , koji je, zapravo, bio sveopšti glas razuma . I  nad kojim bi jednako trebalo da se zamisle i oni iz čije je sredine upućen, kao i mi, sa ove strane , kojih se takodje dotiče.
 Tekst “ Vukovar i razderana djevojka“  Davora Špišića, na njegovom blogu Civilka, za samo četiri dana pročitalo je 23.ooo ljudi iz čitavog sveta , a ja sam, posle uključivanja u raspravu koju je sam tekst inicirao i sklapanja fejsbukovskog  prijateljstsva sa autorom, iskoristila i priliku za ovaj mejlovski  intervju sa njim.( Posle objavljivanja ovog intervjua, skrenuo mi je pažnju na to da je još puno njegovih kolega reagovalo kao on, pa unosim naknadno i tu informaciju).
KAKAV TRIJUMFALIZAM ,  NAKON STRAHOTA RATA
 
     Pitanje koje se nameće i iz naslova Vašeg bloga, Civilka– kako ocenjujete sopstveni položaj u društvu, koliko ste lično zadovoljni i šta Vam, van teme koja je povod našeg virtuelnog poznanstva, smeta u državi u kojoj živite, a šta smatrate prednošću života u njoj.
     – Što bi rekao sjajni srpski dramatičar Uglješa Šajtinac, kad već nisam u Londonu, onda mi je svejedno gdje sam . Bitno je da oko sebe i svojih dragih stvoriš prostor u kome, usprkos svemu, svakodnevno tražiš i nalaziš sreću. Ja sam lično prezadovoljan svojim životom, nema većeg zadovoljstva nego živjeti od onoga što voliš, a pisanje je uz glumu (žena mi je glumica, pa sam dobro upućen ) najljepši posao na svijetu. Hrvatska zapravo ne zna koristiti svoje prednosti male zemlje u kojoj bi komunikacije mogle biti lagodne, u kojoj bi se centar i regije skladno umrežavali. Umjesto toga, najčešće se ova država ponaša kao niz smiješnih feuda, sa upravo srednjevjekovnim metodama vladavine.
     Da li ste, od pisanja teksta do sada, a prošlo je tek nekoliko dana, pronašli odgovor na pitanje koje ste u njemu postavili – čemu su klicale stotine hiljada po trgovima Hrvatske? I koliko će, uopšte , jedna haška odluka promeniti na bolje živote malih ljudi, koje je samo privremeno usrećila namaknuvši im koji osmeh na lice ?
     – Nemam odgovora još uvijek, zaista mi je nepojmljiv taj delirij koji je graničio sa histerijom. Jer, pobogu, kao da se preko noći zaboravilo na više od 300.000 nezaposlenih, na opljačkanu i korumpiranu zemlju, na demoralizirane i prostituirane institucije društva. Strahote rata koji je pustošio ovaj dio Balkana više od dvadeset godina, trebale bi u svima nama izazvati samo nijemu počast svim žrtvama. Kakav trijumfalizam, nakon svega?!
     Koliko se Vaš život i Vaš lični mir promenio za ovih nekoliko dana, od kako se pojavio tekst kojim ste izazavali tolike reakcije ? Da li ste očekivali ovoliko interesovanje, a rekoste mi da već ima 20.000 pregleda?
     – Nije mi se život promijenio. Ali zaista me iznenadio toliki interes, u četiri dana je tekst pročitalo preko 23.000 ljudi – iz svih država nastalih na području bivše Jugoslavije, do Pakistana, Japana, Australije, Kine, SAD-a, Rusije….
     Pitam za one ostrašćene, bez obzira na naciju – čini li Vam se da su oni uspeli da shvate o čemu zapravo govorite i na šta pozivate?
     – Uglavnom da. Nekako dođe kao melem kada čitate da vam ljudi zahvaljuju, da govorite i iz njihovih srca. Većina je bila pozitivnih reakcija, a kontraši su se barem trudili argumentirati svoj stav. Tek nekoliko je bilo krajnje uvredljivih komentara.
nastavak intervjua je u sledećem postu

 

ZAŠTO NISAM SLAVIO OSLOBADJANJE GENERALA – drugi deo

–  nastavak intervjua sa Davorom Špišićem, autorom jednog  teksta koji je uzdrmao region




ZA ONO  ŠTO SU BARABE ČINILE, NE MOGU NARODI SNOSITI KRIVICU
Šta Vas je u raspravi koja je usledila  posle  objavljivanja Vašeg teksta iznenadilo, šta začudilo, šta zabrinulo i šta obradovalo ?
     – Iznenadilo me i zabrinulo što neki sad međusobno pletu mitove i činjenice, koriste ovaj moj tekst kao forum da ispravljaju „krive Drine“ iz prošlosti. Obradovalo me je što se javilo puno mladih ljudi koji bi željeli poći naprijed.
     Citiraću Vaše reči –-Dvadesetak je godina ovdje trajalo mljevenje pojedinca, njegovo pljačkanje i havarija ljudskosti. Zašto su ti prezreni, preko noći zaboravili kako su ih namagarčile nacionalne elite i bacile ih u prolijevanje krvi, riješile ih se da se mogu na miru opariti – Šta mislite, da je taj narod koji je egzaltirano istrčao na ulice , pre početka rušenja one države imao sliku sadašnjeg stanja pred očima, čak i da ovoga puta zaobidjemo same žrtve, odnosno da njih nije bilo, da li bi prihvatio da preživi sve ono što smo protekle dve decenije preživljavali ? I ako bi, u ime čega ? Ako ne bi, koje najveće razočarenje bi bilo razlog?
     – Gledajte, ja mislim da bi ljudi ipak da su sve ovo imali pred očima, drugačije reagirali tamo na kraju osamdesetih. Nadam se da bi. Iako, često nas demantiraju nezreli postupci, opijenost prevaziđenim fatamorganama.
 
         Prema Vašoj oceni, koliko je hrvatsko društvo ne-spremo za prihvatanje istine i o srpskim nevinim žrtvama, pa shodno tome i o zločinima sopstvenog naroda, ne samo u poslednjem, već i u svim prethodnim sukobima, koji su, zataškavani i minimizirani, umnogome generisali i ove poslednje ?
     – Organizacije civilnog društva zaista se lavovski i mukotrpno bore da se ratni zločini bez obzira na nacionalnost i počinitelja procesuiraju. I, rekao bih da je većina građana na tom stajalištu. No, još je dosta zabrinjavajući broj onih koji apsolutno negiraju da su „naši momci“ mogli počiniti grozne stvari. Za takve je pozdrav „Za Dom spremni!“ i dalje prihvatljiv a Jasenovac smatraju malo lošijim Disneylandom.
     Mi smo skloni da verujemo u to kako smo spoznali veličinu krivice , ne naše, nego došle s naše strane i učinjene , ne pitajući nas, i u naše ime. Kako to naše osvešćenje izgleda s hrvatske strane, iz perspektive jednog upućenog posmatrača?
     – Ono na šta sam alergičan jeste bacanje krivnje na čitave narode. Za ono što su barabe planski činile, ne bi li sebi osigurale moć i pare, narodi ne mogu niti smiju nositi krivicu. Pojedinci su krivci i to mora biti jasno jednom zauvijek.
     Dok gledamo priloge i čitamo tekstove o izbeglicama kojih nam je puna zemlja, one sirotinje koja se nije snašla, nije uspela ništa da ponese u bežaniju i nije povratila svoja imanja, ne možemo a da se ne čudimo komentarima ispod Vašeg teksta o tome da su Srbi povlašćeni u Hrvatskoj, da im se obnavljaju kuće i da čak imaju i nekakve privilegije u odnosu na Hrvate. Volela bih da nam Vi objasnite, koliko je to moguće objektivno, kako zaista stoje stvari.
     – Ma, koje crne privilegije?! Hrvatska država je dužna omogućiti svim izbjeglicama, dakle svojim građanima, da se vrate u svoje domove i materijalno im pomoći da se te kuće obnove.
NEMAMO NIKOGA NEGO JEDNI DRUGE
 
     Šta mislite, ima li nade da rane medjusobnog optuživanja za sve što nam se u modernijoj istoriji desilo, u dogledno vreme zacele i šta nedostaje s obe strane da bi se to dogodilo? Ako već ne možemo živeti u ljubavi, ima li nade da ćemo se jednog dana zbližiti makar toliko da i Hrvati navijaju za Novaka ili nekog drugog – ića, da Srbi izmedju turskog i grčkog biraju hrvatsko more za letovanje, a da prilikom sportskih nadmetanja naše ili Vaše reprezentacije ne navijamo obavezno za protivnika,ma ko to bio ?
     – Te rane bi morale zacijeliti jednom zauvijek. Nema drugog puta. U mojoj drami „Crne oči“, praizvedenoj u februaru 2012. u zagrebačkom kazalištu Gavella, tri čina nose naslove „jugoslavija“, „hrvatska“ i „ničija zemlja“. Namjerno sam ih pisao nepravilno, jer mislim da samo ljudi imaju pravo nositi imena ispisana velikim slovima, države ne. Mi danas živimo u „ničijim zemljama“, ali ljudi su važni. Nemamo nikoga nego jedni druge. Ja sam rođen u onome što se tako grubo zvalo i još uvijek tako zove, u „miješanoj porodici“, kao da je o smjesi za roštilj riječ. I zaista sam cijeloga života nosio u sebi i pred sobom taj blagoslov: slaviti dva Božića, dva Uskrsa, dve Nove godine, zajednički Dan Republike i još baška Dan armije jer mi je jedan deda bio oficir. Moja vam je baba u aprilu ’41. pobjegla iz Beograda kojeg su rušili Hitlerovi avioni, vodila je moju dvogodišnju majku za ruku. Kad su stigle u tadašnju NDH bačene su u logor samo zbog srpske krvi. Baba je pedeset godina kasnije, ’91. sjedila u osječkom podrumu, trpila granate koje joj šalju neki paranoici ili mobilizirani dječaci vlastitog naroda i još trpila uvrede od komšija Hrvata da šta još ona Srpkinja radi u Osijeku… Nije li vrijeme da takvi apsurdi nestanu?
     I pri kraju , rekoste, bili ste vojnik u Leskovcu. Kako pamtite Srbiju iz tog perioda, odnos naroda prema Vama i odnos Vaših drugara iz vojske? Mi često naglašavamo da smo rasli u drustvu u kojem nas ni kao decu ni kao mlade nisu učili mržnji prema drugoj naciji . Da nismo ni trovani ni zatrovani potrebom da nipodaštavamo druge. Da li ste imali, kao vojnik, a možda i kasnije, prilike da proverite istinitost ovih naših tvrdnji?
     – U JNA sam bio 1980./81. Nosim predivne uspomene iz Leskovca u kojem sam baš bio u kasarni Južni logor, i iz Niša u koji sam sporadično navraćao. Ne znam da li je bolji bio roštilj ili ljudi! Šalim se, ali zaista su mi svi oni vojnički napori išli lakše jer nas je tamo narod nosio kao vodu na dlanu. Kasnije sam još kao novinar dolazio na Niški filmski festival, i uživao u onoj drugoj najljepšoj filmskoj pozornici na svijetu, Pulska arena je prva.
     Molila bih Vas da kažete i ono što smatrate važnim za ovu našu priču iniciranu jednom drugom pričom, a što ja nisam pitala.Samo Vas molim da bude bar za nijansu optimističnije od poslednjeg pasusa iz teksta koji nas je upoznao –I zato ne potežimo olako metafore o nebeskoj Sreći koja se spustila s milostivog neba, a med i mlijeko navodno je poteklo i prevelo ovu nevinu zemlju direktno u Raj. Jer, upravo je brutalno poniženo i izmrcvareno tijelo nesretne djevojke mučno točna metafora trenutka u kojem se nalazimo. Da imam djecu ne znam kako bih im danas objasnio što je zlo a što dobro. I da li bi umio obraniti ih od budućnosti koja dolazi. –Stvarno, da li je došlo vreme koje nameće i zadatak smišljanja odbrane od onoga što ono donosi?
     – Odgovorio sam već, ako se to dogodi, odnijet će nas vrag. I njemu valjda već idemo na živce .
 
 
KO JE DAVOR ŠPIŠIĆ
Rođen je 1961. u Osijeku. Dramatičar i prozaik.
Drame: „Dobrodošli u rat!“ (1992., Hrvatsko narodno kazalište u Osijeku); „Rubnosti“ (1993., koncertna izvedba, SKUC Osijek); „Godina dobre berbe“ (1998., SKUC Osijek); „Emilija noću“; „Kraljevi kraja“; „Mama Luna“; „Jug 2“ (3. nagrada „Marin Držić“ za 2001. godinu, praizvedena 2003. u HNK Osijek); „Dry Inn“ (prema prozi P. Brucknera); „Kaćuše“ (praizvedena 2008. u GK „Joza Ivakić“ Vinkovci; HNK Split, 2011.); „Berlin, Charlie“; „Karaoke show“ (radijska praizvedba 2004., Dramski program Hrvatskog radija; koncertna izvedba u produkciji Matice hrvatske Osijek, 2004.; koncertna izvedba West Yorkshire Playhouse, Leeds, 2005.); „Medena“; „Alabama“ (1. nagrada „Marin Držić“ za 2008. godinu, praizvedba u GDK Gavella Zagreb, 2010.; Dramski program Hrvatskog radija, 2011.); „Galeb 2“ (nagrada na natječaju Narodnog pozorišta Subotica za novu dramu 2010., praizvedba 2011. u Narodnom pozorištu Subotica); „Vrtlar“ (praizvedena 2010. u koprodukciji GK „Joza Ivakić“ Vinkovci i Narodnog pozorišta Tuzla); „Zvijezda Danica“; „Crne oči“ (GDK Gavella Zagreb, 2012.); „Nulti sat“
Scenske igre za djecu: „Badnjak u garaži“ (1999., Dječje kazalište u Osijeku), „Turbo beba“ (2004., Dječje kazalište u Osijeku), „Misija: T“ (2005., Hrvatsko kazalište u Pečuhu), „Emil i detektivi“ (prema romanu E. Kästnera, Osječko ljeto kulture i Dječje kazalište Branka Mihaljevića, 2011.)
Drame su mu objavljene u knjigama „Predigre“, „Raj bez fajrunta“, „Berlin, Charlie“.
Proza: „Slavonska krv“ (u koautorstvu s D. Topićem), „Svlačenje smrada“, „Trbuhozborci“, „Kuke za šunke“ horror priče, roman „Koljivo“ (V.B.Z.-ova književna nagrada za najbolji neobjavljeni roman 2004.), roman „Ples s mladom“, roman „Samovar“.

ISPOD MASKE

Na moje  iznenadjenje onolikim i onakvim reakcijama na jučerašnji tekst   i time da se  toliko njih prepoznaje u njemu ili pronalazi neke svoje bliske, moje novo otkriće na fb a i u životu uopšte , Šeh Stana, mi  reče   – to je zato  zato što ima mnogo nas koji iza maske sveuredjenosti i bezličnosti nosimo svoju emociju, svoju radost, često tugu i bol..

Što kroz komentare ispod samog teksta  na ovom blogu i na fejsbuku, što kroz pismene i usmene poruke poznatih i nepoznatih   , shvatih da svako ima nekog rodjaka ili poznanika  , koji na okupljanjima pokušava da ne štrči , izbegavajući sve situacije u kojima bi moglo da se dokumentuje njegovo obeleženje  nekom posebnom setom, tugom, senkom koja mu  nikada ne nestaje sa  lica…

Postoje oni  koji ne mogu da sakriju ni jednu svoju emociju. Njima se sa lica čitaju jednako jasno i tuga i radost i bol i sreća i zadovoljstvo i seta. Ali, mnogo je više onih koji umeju da, pod maskom face složene u ravnodušnost, ponekad i osmeh, sakriju čak i  cepanje duše u  paramparčad.

I niko od njih (nas, svejedno) , nema nameru da time zavara okolinu, kao oni što neveštim glumatanjem izigravaju klovnove onda kada bi trebalo da budu ozbiljni, kada su ojadjeni, zabrinuti, uplašeni . Svi oni, svi mi, zapravo, tim potiskivanjem svojh najtananijih emocija, svojim nastojanjima da ne skrećemo panju na sebe ni preteranom radošću ni najvećom žalošću možda u tom trenutku,  samo dajemo sebi pravo da svoju intimu, svoju emociju i sopstveni doživljaj onoga što nam se dešava,  ne  pružimo čitavom svetu na tacni.

Naravno da i mi imamo one sa kojimo delimo sve ili neke tuge, mnoge radosti i boli, neke male ili velike sreće… Naravno da svako zaplače ponekad, od te tuge ili sreće, svejedno,  i naravno da poželi da oboje sa nekim bliskim podeli.

I sve dok imamo i jedne i druge emocije i sve dok imamo  i one sa kojima možemo i želimo da ih podelimo, znamo da smo ljudi od krvi, mesa i po koje suze. Da nismo kamena faca od čijeg pogleda  se skreće glava i u čijem oku se ne vidi  ništa osim praznine.