Ознаке

, , ,

– Bože, da li sam ja normalna – pitala sam se kada sam došla kući -Otišla sam u komšiluk da izrazim saučešće ženi koja je juče izgubila svog starijeg sina. A sve vreme , dok smo sedeli za velikim kuhinjskim stolom, ona, njen sada jedini ,mladji sin, moj najbolji drug i ja, pričali smo skoro kao da se nije desila ta strašna smrt čoveka tek zašlog u pedesete.Kao da ne sedim pored majke koja sutra sahranjuje svoje dete, i ne mogu čak da kažem ni onu, kako god da je, važno je da ide po redu, kojoj tako često pribegavaju u mom kraju, u nedostatku primerenijih reči.
Danima me je pratilo osećanje krivice što sam prihvatila da budem uključena u priču o svemu i svačemu, od one o tek napadalom snegu, do bistrenja svetske politike i evociranja uspomene seoske učiteljice o zajedničkim poznanicima, umesto da kojom lepom rečju pomenemo pokojnika. Tešila sam se time , da sam pričala i pričala i pričala sve dok mi je grlo dozvoljavalo, pošto sam shvatila da majci koja sutra sahranjuje prvog sina, ta moja priča bez tačke i zareza, taj naš razgovor ko da sam došla u kurtoaznu posetu, znači više od svih reči utehe koje bih pokušavala tih sat vremena, da joj kažem.
Dok su drugi članovi porodice na sahrani padali u nesvest, ona je samo gledala, ko da se sve to ne dešava njoj i njenim najbližima, ko da je neko izvukao ko zna iz koje sredine i postavio da stoji kao kip, slep i gluv na sve što jedna sahrana podrazumeva.
Narednih dana, u prolazu pored njene kuće, zastala bih da popričamo – i ranije je volela da se nalakti na ogradu od terase ili na dvorišnu kapiju, pa da me zagovara sve dok ne shvati da žurim. I iznova sam se pitala, i ne samo ja, šta se to dešava sa staricom koja nikada nije važila za bezosećajnu osobu, kakvom nam se sada činila. Ni da zasuzi, ni da kaže da je tužna, da joj je teško, da ne shvata…
Nije prošlo mnogo vremena, a komšika preko puta njene kuće mi je, dok sam išla ulicom, lupnula u prozorsko staklo – Našli su je jutros, milicija je morala da obija vrata, jer nije otvarala na zvonjavu unučadi, koja su došla da vide zašto se ne javlja na telefon.
– Ogrešili smo se o nju, rekla sam mom drugu, sedeći za istim stolom za kojim je pre nešto više od mesec dana izmedju nas sedela njegova majka.
– Ono je bilo prosto nestvarno – tiho je prozborio,i sam tek sada shvatajući da je sve njeno ponašanje od smrti njegovog brata bilo samo maska ogromne , neizdržive boli koju je njegova majka držala u sebi.
Sahranjena je dan pre četrdesetodnevnog pomena svog starijeg sina, za kojim nije uspela ni suzu da pusti.

Advertisements