dollybel | Juli 23, 2012 u 2:32 pm

Moram da citiram malo Cesarića….

Ko zna (ah niko, niko ništa ne zna.

Krhko je znanje!)

Možda je pao trag istine u me,

A možda su sanje.

Još bi nam mogla desiti se ljubav,

Desiti – velim,

Ali ja ne znam, da li da je želim,

ili ne želim.

 

     I ja  znam junakinju  svoje price. Lepa , atraktivna plavuša dugih nogu , za kojom su se okretali svi momci u gradu. A ona nije gledale nikoga, jer je imala Njega.

     “ Bili smo dugo vereni  i to nam nije smetalo , jer smo imali jedno drugog  i ljubav,  čistu , bezgraničnu i toliko divnu da sam se ponekad pitala dal sanjam. Verovali smo jedno drugom bezgranično, bili mladi , lepi, srećni,ostvareni onoliko koliko to mlad čovek može biti. Posle, mnogo posle, kada to vise nije ni bilo važno, setila sam se one sete u njegovom pogledu kada je mislio da ga ne gledam. I kojoj nisam pridavala važnosti, jer me je svojim osmehom, pogledom, time što je bio  moj onako kako sam zamišljala da bi neko moj trebalo da bude, uveravao da je sve savršeno.

     Trebalo je da odredimo datum venčanja i  tim povodom, mislila sam, došla mu je gospodja  majka, prava makedonska dama, direktorka neke banke još u ono vreme. Kako to obično biva,kada te stvari treba da se dese, iako ne bi ni smele da se dese, ispostavilo se da naš budući kum i on moraju da odu  nekud nekim poslom.

–          Znaš, MI  ne mislimo ništa loše o tebi – čim sam čula to mi, znala sam da neće izaći na dobro, dok je ona nastavljala – čak ja mislim da si ti premija za moga sina. Samo želim da znaš da ti nikada , ali upamti, baš nikada nećeš biti prihvaćena kao naša snaja.  Mi želimo da naša snaja bude Makedonka. I ako ostane uz  tebe, samo da znaš šta te čeka.

    Rekla sam mu zbog čega odlazim. Plakao je, klečao, molio…

     -Imaju još jednog sina, neka im njega, šta nam mogu, naša ljubav je jača – govorio mi je svu noć, dok sam se ja opraštala od svoje jedine ljubavi , najveće koja se ikada može doživeti, znala sam to dok sam na sve njegove molbe ostajala tvrda ko srce njegove majke. Dok  se moje  srce delilo na onaj deo koji odlazi sa njim i onaj koji će ostati da pati i da nikada ne prestane, dok kuca u meni.

     Kao da je čula pitanje , nastavila je – Čula sam da su ga oženili, nekom koju mu je majka našla. Da ima dvoje dece. I da nije srećan.

     A onda se, jednog dana,  mnogo posle , zaustavila kampanjola pred mojom firmom. Noge su mi se odsekle kada sam, izlazeći ,  pored vozača videla njega.

     Od tada, kad god ga je dužnost dovodila u moj grad, popili bismo zajedno kafu. Ili smo mislili da je pijemo, dok smo jedno drugog gledali netremice  , ispijajući svaki pogled I svaku reč kao da ćemo se sledećeg trena  ponovo rastati, zauvek.

     Nije izdržao. Osećala sam to pitanje koje je lebdelo izmedju nas, od kad me je posle toliko godina  ponovo stegao za ruku i pogledao u oči.

–          Možeš li da se razvedeš? Spreman sam da stavim tačku na ono što je bio moj pakao svih ovih godina. Da počnemo tamo gde smo stali, kao da nikad nismo stali. Hoćeš li? Molim te…

Nije vise dolazio.

Mnogo vremena posle, kada je zemlja u kojoj mu je živela porodica već bila inostranstvo, pozvao je da mi kaže gde je. I da se i dalje nada …

     Duboko uzdahnu, gušeći suzu …

   Ti znaš mog muža. Divan je čovek. I muž i otac i prijatelj i sin i brat. Od dinara ume da napravi dva. Ume da sanja, da voli, da pruži sigurnost… Ali šta to meni vrediiiiiiiiiiii, kad mi je srce prazno. “

Advertisements