Ознаке

, ,

Kada je posle završetka četvrtog razreda osnovne njen drug otišao za raspust kod strica  u Niš, poslao joj je razglednicu na kojoj je pisalo – jednoga dana dovešću te u Niš, da tu živimo . Počeli su da se zabavljaju pri kraju njenog osmog razreda. On je već bio prvi srednje .

Imali su mladost ispunjenu ljubavlju , učenjem i  strahom , ne baš velikim, da ih ne vidi njen, tada malkice strog otac . Obasipao ju je pažnjom na studijama,  vešto se stvarajući kraj nje , na kratko i nenadano, čak i kada je bio pritisnut obavezama. Sve u strahu da joj se preterano ne približi neko od kolega koji su je merkali s pristojne distance.

A ona je od onih osoba kojoj  je, kako volim da kažem objašnjavajući prijateljima ko je ta Slava, već na rodjenju Gospod  sve puteve posuo ružama. Pa joj oduvek sve ide od ruke – studije, posao, magistratura,  omiljena je gde god se pojavi, za muškarce ima onu neodoljivu privlačnost zbog koje ne skidaju oči s nje, a  ženama je poželjna kao drugarica, sagovornica, saputnica, prijateljica…

Mislim da je muž voli jednako kao onog dana kada je postao svestan da je baš ta mala brineta iz četvrtog razreda osvojila njegovo srce i odlučio da će je, kada porastu, odvesti u Niš. Mada je i sam izuzetno sposoban čovek, koji je sve stekao velikim radom, za svaku svoju poslovnu odluku konsultuje i nju, koja ima gotovo nepogrešiv sluh kada su investicije i poslovi u pitanju.

Ne umem da objasnim tu idilu koja izbija iz svake njihove razmenjene, ma i najobičnije reči, čak i danas , kada su decu odavno izveli na put i bdiju nad četvoro prelepih unučića, koji ih obožavaju. Ako ima večne, apsolutno nesebične ljubavi pune obostranog davanja i potrebe da se ona ispolji brigom za onog drugog i ugadjanjem onom drugom, onda je to njihova.

Tokom jedne beogradske šetnje sa Slavinom sestrom Bekom, pričala sam joj o tome kako joj sestru smatram za najsrećniju ženu na planeti.

– A ja, šta je sa mnom, šta meni fali, ovnovski se uzjogunila Beka , samohrana majka jedne divne devojčice, tada tek izbegla sa Kosova.

U tom trenutku mi je kroz glavu prošla misao – kako je sreća relativna stvar. Daleko od toga da sam Beku smatrala nesrećnom ženom, ali sam mislila da joj baš i nije lako. Izbegla iz velikog stana u centru Prištine, u garsonjeru negde u Žarkovu, upućena samo na svoju platu mašinskog inženjera, morala je dobro da porazmisli o svakom dinaru . Da brine i o muškim i o ženskim obavezama u kući, da školuje ćerku, da se snalazi u ono malo kvadrata stana, u kojima joj je uspevalo da mesecima ugošćuje roditelje i ostalu rodbinu.

Od tada , pričajući o Slavi, nikada nisam rekla  da je ona najsrećnija žena na planeti. Jednako je srećna i njena sestra Beka . Samo ja toga nisam bila svesna dok mi ona sama nije to rekla.

fotografiju kolaža skinula sam s ovog sajta – http://bojeduse.wordpress.com/ , zahvaljujem autorki na dozvoli da je objavim

Advertisements