Ознаке

, , ,

Verujem da nema osobe koja se bar jednom u životu nije našla u bezizlaznoj situaciji. Kada se dodje do zida i kada se čini da odatle nema kud. Nema dalje. A put za nazad nije obeležen kamenčićima, da bi se prepoznao i omogućio bar povratak u sigurnost onoga iz čega je trebalo pobeći .Što se činilo neizdžrljivim, samo dokle je trajalo i dok  se verovalo u lagano izlaženje iz vrtloga.

Svi mi, koji smo bar jednom imali nespokoje, dileme života vredne, košmare zbog traženja rešenja, tunele bez očekivanog svetla na kraju, svi mi koji znamo koliko boli i steže to neprekidno iščekivanje nečega što nenadano postaje ništa, nosimo u sebi jednu težinu više, jedno sagorevanje do same srži svoga bića… i jednu , možda i najvažniju životnu lekciju. Važniju od svih lekcija koje smo naučili, svih ispita koje smo položili i svih škola koje smo završili .

Život ume surovo da se ogreši o neke od nas, neznano kojim metodom birane i čijom zaslugom svrstane u eksperimente kojima se mere granice izdržljivosti bola, muke, tuge, nesreće ili nespokoja. Pa neki probiju te granice, rasprskujući svoje tuge bolničkim hodnicima ili  sputavajuči ih u grobljanskim parcelama,  a neki, opet, šćućureni u svom malom svetu sakrivenom od drugih, uspevaju da opstanu nedirnuta duha i nedotaknute duše.

Nema, nažalost, ničega što bi bilo prelaz izmedju jedne i druge krajnosti. Ili jesi ili nisi. I tačka.

Samosažaljenje je, možda, najmučnija kategorija odnosa prema sebi samom. Priznavanje sopstvene nemoći  i odustajanje od borbe za sebe samog je nepogrešivi put za smrt mnogo pre  same smrti . Pa onda živiš, a ne znaš ni kako, ni zašto. Ni gde si, ni što si .

Pa se mučiš, a sve kao da ne vidiš i da ne znaš da se mučiš. Misliš , zapravo, da je sve onako kako je moralo da bude. Da ti tu ne možeš ništa i da to više i nije tvoja briga.Pa pominješ sudbinu, pravdaš se sebi da je negde tamo, još pri tvom rodjenju, neko zapisao tok tvojih dana i godina, tvoj počletak i kraj i  razmere tvojih putanja, domete tvojih koraka.

Da li bi vredelo da ti neko kaže da grešiš? I  koliko grešiš ! I da ti otvori oči, možda i nekom boli koja će na tren zaboleti jače nego postojeća, za koju si verovao da od nje ne može više.

Biće da je najbolji  otrov  za samosažaljenje ta nova, intenzivnija  i iznenadna bol, koja svojom jačinom preseče neku kariku tog bolesno dugog procesa, kako bi se um i razum probudili , odlučujući  da je vreme za spašavanje one preostale doze samopoštovanja .

Nimalo trivijalno, posle odluke da više ne žale sebe,neki su se spasili čitanjem ili pisanjem, neki pletenjem ili negom biljaka, drugi šetnjom, druženjem sa zaboravljenim prijateljima… pronalaženjem novih ili vraćanjem starim hobijima. Ima i onih koji su se vratili naučnom radu, stvaralaštvu, graditeljstvu…

Gradnjom svojih malih i velikih dela,  vraćanjem starim ljubavima i otkrivanjem novih zanimacija,sebe same uveravamo da možemo … a upravo to je negacija one bede koja nas je uvela u bedak zvani samosažaljenje.

Advertisements