PIROĆANSKO DOKTORČE

“ Tata, kaži dragička. Primljena sam na doktorske studije, samo dvoje imaju veći prosek od mene. Da, sjajno,daj mi mamu da joj se pohvalim. Aha, sačekaću. Kakvo je vreme u Pirotu, ovde je jako hladno.
Šta ? Nisam stigla danas da ga pozovem, imala sam mnogo posla, pa ću ga pozvati sutra i odneću mu to, ne brini.
Šta sam radila , kad sam ja samo na stažu ? Pa tata,jedan doktor nije došao na posao, jedna doktorka se razbolela, pacijenti navalili, izgleda neki virus, napisala sam dva bloka recepata i brdo uputa.
Taaata, koga da pregledavam i zašto da pregledavam ? Mi smo opšta služba, dolaze nam samo pacijenti kojima gledam grlo, eventualno poslušam pluća, prepišem lek i to je to. Napišem uput ako je za dalje.
Ama dobro, reko li ti da ču ga sutra okam i če se dogovorim s njeg’ pa če izleznem na pauzutu i če mu dadem kvo si mu pratil.Ama ja ču ga izokam, k’kvo če ga ti okaš, neli si mu kazal da ču mu ja odnesem k’kvo mu treba odnesem.
A za k’kvo me pa tolko ispituješ k’kvo pra’i na rabotu , rabotim si k’kvo treba. Mani me, ne mogu da se snosim s teb’, teb’ čovek ako ti jedno rekne, ti bi tel da ti od moju rabotu pričam po cel d’n.
Pa znam, al za kakvo si zapel, pregledžuješ li, pa pregledžuješ li, pa kako gi pregledžuješ ? Ja ti se teb’ u tvoju rabotu ne mešam, pa nemoj ni ti men’ u moju. Neli ti reko, njega če izokam, a ostalo i neje tvoja rabota.
Daj mi mamu da se i njoj pohvalim, pa ću morati da prekinem , zakasniću, imam neke obaveze, javiću ti sutra da znaš da sam sve završila.“

+ okam – zovem
+ izleznem – izadjem
+ snosim – opterećujem

KAKVI SMO MI TO LJUDI POSTALI

– ili o tome kako se sve češće žalimo na svet oko nas i kako se taj svet sve češće žali na sve oko sebe

Kakvi smo mi to ljudi postali ? Ima li išta sveto u ovom svetu , onima koji , u nemoći da srede svoje žalosne živote, žive samo od toga da seju zlo, pakost, razmirice, zavist, mržnju , spletke , afere, laži…
Kakav mi to narod postajemo ? Pritisnuti sveopštom nesrećom,koje su poštedjeni samo oni koji su na vreme uhvatili voz u kojem ne postoje reči čast i poštenje, zaboravljamo, sve naglije i otvorenije, na sve one plemenite osobine naroda kojem pripadamo.
Na sve ono što je naše pretke održavalo uspravnim i kada su savijali ledja pod bičem tudjina, pod najezdom hordi grabljivih osvajača kojima nikada nije dosta, pod naletom nemani, rešene da istrebi sve ono u čijoj krvi nema dovoljno nijansi plave.
– Broj ljudi koji me razočarava je sve veći. Nisam ljuta, samo ostajem potištena – čitam, opet, danas, , a na to se nadovezuje i komentar – Знаш, питам се да ли је ова јесен свима нама нека врста прекретнице, некако где год се окренем чујем сличне реченице. Да ли смо сада, можда, први пут погледали реално на свет око нас, на људе који нас окружују?
Šćućureni iza svojih prozora u svet u vidu ekrana , zbunjeni sivilom današnjice ,prebiremo po svojim sećanjima u pokušaju da proberemo skorašnji dan koji nam je ličio na nekadašnje, sasvim obične normalne dane , koji bi trebalo da budu uobičajeni za svaki običan normalan život. I ne nalazimo ga.
Taj priželjkivani normalni dan, u kojem nema vesti o tragedijama izazvanim ljudskim faktorom, o pljačkama basnoslovnih razmera, o prevrtljivcima, smutnjicvima, zavidljivcima i negativcima svih vrsta , samo je deo naših sećanja. I to, ako imamo dovoljno godina i da smo doživeli one sasvim obične dane u kojima se nije krojila istorija , obojene svakodnevicom lišenom krupnih značajnih dogadjaja od kakvih zavisi nekakva, tamo, budućnost. Svetlija, za one koji je dožive.
Zar smo toliko doprli do dna, da nas saznanje o tudjem dobru unesrećuje, da nezadovoljstvo zbog našeg neuspeha može da ublaži jedino vest o tudjoj nesreći, da jedino omalovažavanjem tudjih napora i rezultata lečimo sopstvene neuspehe i padove?
Neće biti da je sve ovde samo žabokrečina izmedju čijeg mulja i blata kvalitet ne može da ispliva.
Znam toliko divne dece, koja su pre 25.-te stigla na doktorske studije, a da su im mame i tate pomogli jedino time što su im obezbedili uslove za normalno studiranje. Znam toliko uspešnih mladih ljudi, koji su do nekakvih pozicija u struci stigli ne uz partijsku knjižicu, nego ocenama i diplomama, znanjem.
Ima toliko poštenih lekara, vrednih frizera, časnih profesora, poštenih sudija, prodavaca na pijaci,poljoprivrednika, koji ne gledaju u koverte kojima potplaćuju njihove kolege, ne zavide komšiji koji ima dobra kola, ne kukaju što im je propala fabrika, pa moraju da se vrate na selo ili da zakupe pijačnu tezgu.

Oni su ona tačka oslonca oko koje bi trebalo da se okreće priča o opstajanju u teškim vremenima . Oni su tipični junaci našeg doba, onaj primer za ugledanje koji jedini pruža šansu za budućnost. I ona mrva optimizma koja unosi vedrije boje u tminu naših dana obeleženih aferama, pljačkama, zločinima, razočarenjima u one kojima smo do juče verovali i klicali im, misleći da su bezgrešni.A oni su, ispostavlja se, samo mali obični kradljivci naše budućnosti , koji našoj svakodnevici daju gorak ukus.

KAKO SE OSEĆA ČOVEK KAD NEKOME UČINI ZLO

Ne verujem da postoje bezgrešni ljudi. Samo se razlikujemo po veličini greha, po tome kako ih rangiramo u sopstvenoj oceni naše ličnosti i , možda najviše, po tome kako se osećamo posle.
“ Ko je od vas bezgrešan … neka prvi baci kamen na nju“ – rekao je Isus književnicima i farisejima kada su mu, na Maslinskoj gori, doveli ženu upravo uhvaćenu u preljubi. I tim pitanjem joj spasio život . Svi do jednog izašli su iz sobe, dok je on pisao prstom po zemlji.
Svako od nas u popisu sopstvenih postupaka ima neke kojima se ne ponosi.Drsku ili ružnu reč, prezriv pogled, činjenje ili nečinjenje .
Samo je nečije loše veliko, a nečije malo. Neko je rasplakao majku, ženu ili dete, brecajući se, a neko šamarom. Neko se ogrešio o devojku ili momka, ostavljajući ih jer nema ljubavi, a neko pronalaženjem nove veze dok je stara još trajala. Neko pešaku nije dao prednost , besno jureći mu ispred nosa, a neko ga je ubio. Neko izneverio prijatelja, ne mogavši da stigne u obećano vreme, a neko izdajući ga kad mu je najviše bio potreban ili podećući mu nogu . Neko pozajmljene sitne pare nije vratio, jer nema ni za hleb, a neko je svesno uzimao od drugih, mnogo , s namerom da ih nikada ne vrati.
Kako se oseća čovek kad nekome učini zlo ?


Kad uvredimo oca, prijatelja,rodjaka, komšiju, sačekamo da se slegne, pa smognemo snage i kažemo – izvini. Kad , čak i slučajno, poprskamo prolaznika vodom iz bare kroz koju idu naša kola, pomislimo, kako bi nama bilo da nam se to desi. Kad opsujemo nepažljivog pešaka koji nam stane na nogu, pomislimo, ko zna s kakvim brigama se jutros probudio, pa pocrvenimo, pred sobom.
A na šta pomisle oni koji namerno čine zlo ? Koji udare jer znaju da će taj šamar boleti i kada otisci prstiju nestanu ? Koji umornoj ženi s teretom u rukama vade novčanik iz tašne ? Koji zaborave da tamo negde njihovo dete treba da jede, da ide u školu, na ekskurziju ? Koji pozajme pare od ljudi za koje znaju da će im i ovoga puta učiniti dobro, s namerom da ih nikada ne vrate ?
Kako oni spavaju ? Imaju li košmarne snove ? Kakvi se ujutru bude ? Pomisle li na to da zbog njih neko i danas plače , da će neko zbog njih danas morati kod lekara, da nekome bivaju razlog za infarkt ili šlog ? Kako se osećaju kada sretnu one koje su rasplakali, unesrećili, opljačkali ?Smeju li da ih sretnu, ili zaobilaze ulice u kojima je to izvesno ?
Šta pomisle o sebi, svom predjenom putu i o onome što ih tek čeka ? Stide li se pred majkom, ocem, detetom, komšijom, rodbinom ? O čemu misle kada udju u crkvu i prekrste se? Kad pale slavsku sveću ? Kada se pomole Gospodu za zdravlje svoje porodice ?
Pocrvene li, bar, ikada ?

NI SUZU NIJE PUSTILA ZA SINOM …

– Bože, da li sam ja normalna – pitala sam se kada sam došla kući -Otišla sam u komšiluk da izrazim saučešće ženi koja je juče izgubila svog starijeg sina. A sve vreme , dok smo sedeli za velikim kuhinjskim stolom, ona, njen sada jedini ,mladji sin, moj najbolji drug i ja, pričali smo skoro kao da se nije desila ta strašna smrt čoveka tek zašlog u pedesete.Kao da ne sedim pored majke koja sutra sahranjuje svoje dete, i ne mogu čak da kažem ni onu, kako god da je, važno je da ide po redu, kojoj tako često pribegavaju u mom kraju, u nedostatku primerenijih reči.
Danima me je pratilo osećanje krivice što sam prihvatila da budem uključena u priču o svemu i svačemu, od one o tek napadalom snegu, do bistrenja svetske politike i evociranja uspomene seoske učiteljice o zajedničkim poznanicima, umesto da kojom lepom rečju pomenemo pokojnika. Tešila sam se time , da sam pričala i pričala i pričala sve dok mi je grlo dozvoljavalo, pošto sam shvatila da majci koja sutra sahranjuje prvog sina, ta moja priča bez tačke i zareza, taj naš razgovor ko da sam došla u kurtoaznu posetu, znači više od svih reči utehe koje bih pokušavala tih sat vremena, da joj kažem.
Dok su drugi članovi porodice na sahrani padali u nesvest, ona je samo gledala, ko da se sve to ne dešava njoj i njenim najbližima, ko da je neko izvukao ko zna iz koje sredine i postavio da stoji kao kip, slep i gluv na sve što jedna sahrana podrazumeva.
Narednih dana, u prolazu pored njene kuće, zastala bih da popričamo – i ranije je volela da se nalakti na ogradu od terase ili na dvorišnu kapiju, pa da me zagovara sve dok ne shvati da žurim. I iznova sam se pitala, i ne samo ja, šta se to dešava sa staricom koja nikada nije važila za bezosećajnu osobu, kakvom nam se sada činila. Ni da zasuzi, ni da kaže da je tužna, da joj je teško, da ne shvata…
Nije prošlo mnogo vremena, a komšika preko puta njene kuće mi je, dok sam išla ulicom, lupnula u prozorsko staklo – Našli su je jutros, milicija je morala da obija vrata, jer nije otvarala na zvonjavu unučadi, koja su došla da vide zašto se ne javlja na telefon.
– Ogrešili smo se o nju, rekla sam mom drugu, sedeći za istim stolom za kojim je pre nešto više od mesec dana izmedju nas sedela njegova majka.
– Ono je bilo prosto nestvarno – tiho je prozborio,i sam tek sada shvatajući da je sve njeno ponašanje od smrti njegovog brata bilo samo maska ogromne , neizdržive boli koju je njegova majka držala u sebi.
Sahranjena je dan pre četrdesetodnevnog pomena svog starijeg sina, za kojim nije uspela ni suzu da pusti.

ZAPISUJ I LOŠO, AL POVIŠKE DOBRO

Eeee, ostare, al pamet ne nabra.Moj mi Disa vikaše, a bre ženo, mlogo golem si ponavljač. Koje da praim, takva mi sudbina i kako je zacrtano takoj će si bude. El možda i neje, ne znam. Al znam, za men’ već kasno da se menjam i pod stari dani da rabotim drugče nego sam cel život rabotila. I mislila.
Al’ na teb’ da ti rekne baba, ti si se toprv ispililo i imaš vreme i da se namučiš i naučiš i odučiš. I ponavljač da ne budeš, kako baba, pa da se sama na sebe smeješ kako ništa si ne znaš .
Da pisuješ umeješ i da si uzneš jedno artijence i sve da si zapisuješ. Kuj ti je loš reč rekal, al onoj, s nameru da te za srce ujede pa da te zaboli, e toj zapisuj. Kuj ti lošo napra’il, kuj ti pare na zajam uzel za dan-dva pa će ti gi vrne i takoj danas-jutre, pa nikad, kuj ti štetu nanel, kuj ti obećal nešto za teb’ mlogo važno, pa zabra’il kolko do kapiju dok je otišal.
Zapisuj, ne mi drugo, nego ako si na babu, mlogo će si propatiš , od isti ljudi i od njino lošo činjenje. Taman će mu zabra’iš kolko si proplakala od jednu reč, od će se s drugu povrne, još po lošu i za još pogolemo plakanje. Eli će ti pa napra’i nešto da se sekiraš, eli će ti pare pa uzne,al poviše, da gi nikad ne vrne.
Al’ kad imaš na artijence zapisano, pa proplačeš emput, pa drugi put, eeeeee, treći put mu neće dozvoliš, nego će si pročitaš koje je bilo i kako, pa, eli ga neće više pustaš u drustvo eli će rekneš, nemam pare za davanje.
Al’, kako od lošo zapisuješ, još poveće da si vodiš red i da pantiš i da pisuješ, kojo ti je dobro neki napra’il. Pa na njegovo na, ti njemu dvaput po tolko. Na njegovo dobro, ti na njega dva dobra. Na njegov lep reč , ti panti, pa kad nešto zaiska, al i kad ne zaiska, da mu se stvoriš.
Teško je na današnjo vreme čoveka sas obraz da najdeš. Da te ne ujede, od zavis i od zlo. Da te ne koristi samo kad njemu nešto treba,no da te poznava kad i na teb’ zatreba. Da ima uši, al usta da nema, ako si samo na njega neku muku rekal. Da ti ne propsuje lebac s koj si ga naranil, ni slavu na koju si ga gostil, ni majku, ni dete, ni nikuga, ako vidi u tvoju kuću napredicu, a u njegovu nazadlak.
Nikome zlo da ne praviš, lošu reč da ne kazuješ i dobro od nikuga da ne zabra’iš, i toj si zapiši. Od loši ljudi begaj, uturaj se tam kude su dobre duše. I da upantiš, ovoj ti je najgolem amanet od babu.Baba neje mlogo od svet videla, al je mlogo propatila samo zatoj što neje lošo od loši ljudi pantila.

+nabra- nakupi
+golem- veliki
+toprv -tek
+artijence – papirić
+vrne – vrati
+jutre – sutra
+zaiska – potraži
+nazadlak – nazadovanje

TRI PRIČE IZ DUŠE I PERA NEGOSLAVE STANOJEVIĆ

DVAPUT MAJKA ISTOM DETETU

„ Ume život, ponekad, da namesti priču kakvu ni najbolja režija ne može da postavi. Pa se pitaš , ko li to , umesto nas, vuče konce naših sudbina na jednu ili drugu stranu. I ko nam , zapravo, crta one staze za koje mislimo da ih biramo sami.

Imala sam, u Makedoniji, koleginicu , osobu koja se samo poželeti može za društvo, drugarstvo, prijatelja, sestru. Lepa , zgodna, vredna, ljubazana, al jaka, samosvojna, sigurna, ma, sve ono što je muškarcima dovoljno da zaziru od takve žene. Medicinska sestra za primer.

Godine su prolazile pored nje, a ona je svoju samoću ubijala radom,. Kad god je nekome trebala zamena, spremna da uskoči i u sve tri smene, ako treba. Zato i nije bilo teško najvećem gradskom djilkošu da je smota.

Govorili smo joj, nije on za tebe, svaka sa kojom je bio je proplakala od njega, niko za njega nema lepu reč, samo ostavlja pustoš za sobom…

I kad je ostavio, pričali smo, to dete radjaj samo ako nameravaš ti da ga čuvaš, nemoj da ga radjaš da bude samo jedna od ostavljenih beba…

Da li se nadala da će očinska savest na kraju proraditi u njemu, koji savesti nikada nije ni imao,  ili se predomislila , pa odustala i sama, na kraju, tek … iz porodilišta se vratila bez deteta.

Nismo govorili ništa. Dovoljna joj je bila njena muka. Kad vidi kako koleginica drži dete za ruku. Kad dodju po novogodišnje paketiće. Kad pokazuju slike s rodjendana.

Znala je da se osami i kad smo svi bili zajedno, da joj pogled odluta i oči zamagle, pa izadje i nema je dok s njenog lica nestanu vidljivi tragovi bola koji je nosila u sebi.

Pacijentima je bila posvećena više nego ikada, lomila se oko svake osobe koja dodje na odeljenje, ko da joj je rod rodjeni. Posebno oko jedne, tihe ženice koja je u sebi nosila neku posebnu tugu, kao teret koji se gomilao u njoj dugo i nikako da ga zbaci .

Kad je umrla, našla se njenom mužu .Bila mu je najpre drug, u danima najveće tuge, prijatelj  spreman da sluša i razume bez pitanja. Rame na kojem je mogao da se  isplače, kad god mu je teško.

 

nastavak na donjoj adresi

TRI PRIČE IZ DUŠE I PERA NEGOSLAVE STANOJEVIĆ.

IZEDEM TI DUŠU

Ako me okaš
okaj me za ubavi vesti
Da mi se oko nasmeje,
nešto zaigra podgrudi,
pa da mi potraji
da me pogreje
i kad dojde zima

Ako me okaš
kazuj mi da ima
što da se radujem
Pa da se uvisnem,
da se cel svet pituje
za kakvo se ubavo
uviskujem i radujem

Nemoj me okaš
izedem ti dušu
ako lošo nešto
će mi rekneš
U men više nema
kude da stanjue
od koje se plače

Lošo li će kazueš
ulezni si u kuću
sedni si,pa počekaj
da prinesem vodicu
da me povrnete
kad mi se sloši
od lošo što ću čuem

U moj život,
ako je ovoj život
al neje, sve mi se čini
imala sam malko rados
i mlogo dani projdoše
u mučenje, rabotenje
u nadanje, u plakanje

Čeka rados’ do pod staros’
pa s’g muku si mukuem
tugu si tuguem
Lelke boške,kakvo li ću
još da vidim, da oplačem
pa da od život dizam ruke
kako što je on od men
odmno

+ okaš – zoveš
+ uvisnem – podvrisnem, glasno izgovarajući
+ ubavi – lepi
+ s’g – sada
+ odmno – odavno